ZA svakog pravog Srbina postojalo je samo jedno rešenje: prevrat koji je usledio 27. marta. Srbi su bili spremni, kao što su bili i Poljaci, da računaju samo na sopstvene snage u strašnim danima koji su predstojali.

U suštini, činjenica je da je pakt sa Nemačkom bio još sramotniji nego što se to činilo narodu. Tajnim klauzulama pakta, Jugoslavija se obavezala da se bori protiv anti-nemačke propagande, da omogući prolaz nemačkim jedinicama i ratnom materijalu preko jugoslovenske teritorije, a da joj, zauzvrat, bude omogućeno učešće u nemačkoj privredi i proširenje jugoslovenske teritorije u pravcu Soluna.

Čak pre nego što su ministri otišli u Beč, pomoćnik komandanta ratnog vazduhoplovstva, general Mirković, predvideo je da će Jugoslavija biti uvučena u rat na strani sila Osovine i osetio je da mora učiniti sve što je moguće da to spreči. Znajući da je zemlji, u tako kritičnom trenutku, prvo potreban vođa, potražio je nekoga od ljudi kojima je najviše verovao i koje je najviše poštovao i ponudio je položaj gospodinu Krasojeviću, moravskom banu, generalu Nediću, ministru vojske i mornarice, generalu Aleksandru Stankoviću, komandantu kraljeve garde, generalu Bogoljubu Iliću i generalu Simoviću.

Opisujući reakcije ovih ljudi, general Mirković je rekao za generala Nedića: „Znao sam da saoseća sa mnom i da mi je naklonjen i počeo sam, malo po malo, da ga ubeđujem da prihvati moje ideje“. Na nesreću, Nedić je zauzeo malodušan stav i odbio je da preuzme odgovornost za vođenje pobune. „Sve je izgubljeno, ma šta uradili“, rekao je. General Stanković, komandant kraljeve garde, takođe je odbio. Osećao je da, zbog položaja u kome se nalazi, nikad ne bi u tome mogao aktivno da učestvuje, ali je obećao da nikad neće upotrebiti gardu protiv naroda i da će držati u potpunoj tajnosti planove za koje zna. General Ilić je, takođe, odbio da bude vođa prevrata i buduće vlade, pošto je sebe smatrao neprikladnim za političkog vođu zemlje, iako je kasnije postao ministar vojske i mornarice u novoj vladi. Konačno, general Mirković je razgovarao sa generalom Simovićem i on je, bez mnogo predomišljanja, prihvatio da preuzme obavezu vođe državnog udara.

BLAGOSLOV S NEBA U DVA sata ujutru 27. marta sve je bilo spremno, prema planu, i jedinice su krenule u pohod. Počela je da pada sitna kiša, „rajski blagoslov“, i u tišini noći čuo se zvuk motora koji se pale i udaljavaju, dok se buka nije izgubila u pravcu Beograda. U kamionima su bile jedinice iz Zemuna koje su odlazile da izvrše naređenja.

Onog dana kada je pakt potpisan, 25. marta, odlučeno je da će se prevrat odigrati 27. marta u 2.20 ujutru i da će ga izvršiti vojska i vazduhoplovne snage beogradskog i zemunskog garnizona. Posle podne 26. marta, general Mirković je okupio potpukovnika Dinića, majora Živana Kneževića i svog obaveštajnog oficira i dao im poslednja uputstva.

Kada je general Simović stigao u pet sati popodne, general Mirković ga je obavestio da namerava da stupi u akciju te noći. General Simović je bio pomalo iznenađen i želeo je da se sačeka, ali general Mirković je već dao uputstva drugim, glavnim saradnicima i bio je spreman za neodložnu akciju. Simović se složio da planovi moraju da nastave da se ostvaruju.

Pola sata kasnije, potpukovnik Dinić primio je izveštaj od Dunavske divizije, u kome je stajalo da je stric Pavle napustio Beograd kraljevskim vozom i preneo je to obaveštenje generalu Mirkoviću. U prvom trenutku to je izazvalo izvesnu zabrinutost, jer su pomislili da je knez sigurno obavešten o planu za prevrat i da napušta zemlju. Izveštaj iz dvora, međutim, tvrdio je da je moj stric napustio Beograd radi odmora u Sloveniji, a da su kneginja Olga i deca još u Beogradu.

U 2.20 počeli su da stižu prvi izveštaji. Pukovnik Burazović je telefonirao da je zauzeo sedište policije u Beogradu. Ubrzo zatim, komandant Pejić je objavio da je sa grupom od 40 pripadnika vazduhoplovnih jedinica zauzeo radio-stanicu „Makiš„ u Beogradu. Tu se dogodila jedina nesreća za vreme prevrata, kada je slučajno ubijen policajac. Onda je stigla vest da je zauzeta radio-stanica „Batajnica“ i potpukovnik Radojičić je objavio da su zauzeli Ministarstvo rata i sedište Generalštaba. Direktor Glavne pošte izvestio je da su jedinice okupirale Glavnu poštu u Beogradu i Zemunu.

Konačno je stigao i izveštaj o hapšenju predsednika vlade Cvetkovića i članova njegove vlade i bilo je jasno da je prevrat uspeo. Sve ovo odigralo se za nešto više od sat vremena i izgubljen je samo jedan ljudski život. Tri sata kasnije, vođe različitih političkih partija okupile su se u Ministarstvu vojske i mornarice, gde ih je dočekao general Simović. Događaji od te noći savršeno su izvedeni, ali odmah su nastupile teškoće, pošto su vođe partija pokušale da preuzmu tek osvojeni položaj vođe zemlje.

Na ovom prvom sastanku pokazale su se sve slabosti ove vlade, koja je kasnije postala moja vlada u izbeglištvu. Međutim, posle duge i žive rasprave, od glavnih predstavnika partija izabrana je nova vlada, sa generalom Simovićem kao predsednikom. Proglašen sam stvarnim vladarom, dok su knezu Pavlu oduzeta prava namesnika i odlučeno je da se od njega, čim se vrati, zatraži da napusti zemlju.

U međuvremenu, moj stric Pavle stigao je u Zagreb i vojni komandant mu je saopštio vest o prevratu u Beogradu. Stric Pavle je prvo otišao u kuću bana Hrvatske gde je porazgovarao o situaciji sa zamenikom predsednika Cvetkovićeve vlade dr Mačekom i banom Hrvatske dr Šubašićem. Dr Maček je smatrao da regent ne sme da popusti pred izvršiocima prevrata.

General Marić je rekao da može da garantuje da će oružane snage širom Hrvatske ostati postojane i da će se suprotstaviti Simovićevoj vladi. Moj stric, međutim, iscrpljen od napetosti kroz koju je prolazio tokom poslednjih meseci, osećao je da je sve izgubljeno i molio je dr Mačeka da se pridruži novoj vladi da bi mogao da učini sve da se izbegne rat.


(Nastaviće se)