OD oko 800 preživelih španskih boraca, njih 275 uspelo je da se probije do Jugoslavije i da ode u novi, takođe antifašistički i partizanski rat, u kojem će, opet, polovina njih izginuti.

Kad je Španski građanski rat, u proleće 1939. godine okončan pobedom Franka, uz svesrdnu i presudnu pomoć Hitlera i Musolinija, za španske dobrovoljce nastala su teška vremena.

Kuda sada? Nad Evropom se nadneo bauk fašizma, a Španijom je zavladao mrak. Oko 250.000 španskih izbeglica pobeglo je iz zemlje, a svaki dan je Franko streljao stotine građana.

Ministar u Musolinijevoj vladi, grof Ćano, posetio je te godine Španiju, neposredno posle sloma republike i zapisao u dnevniku užasavajuće podatke - da je u Madridu svakog dana streljano oko 300 ljudi, u Barseloni 150, Sevilji 60. A Kaudiljo je javno pretio: „Ako bude bilo potrebno, poubijaćemo pola Španije...“

Preživeli „dobrovoljci slobode“, među kojima i naših 800, takođe su potražili spas u izbeglištvu, ponajviše u susednoj Francuskoj, gde ih nije čekala dobrodošlica, nego sabirni logori opasani bodljikavom žicom. U svoju zemlju nisu mogli da odu jer im je zakonom kraljevske vlade bio zabranjen povratak.

Sa kakvim osećanjima i sa koliko tuge su naši španci, napustili Španiju, govori i zapis Marka Oreškovića sa špansko-francuske granice: „Stegao sam srce i ćutke zakoračio preko granice. Okrenuo sam se. Doviđenja, Španijo, zemljo koja si mi prirasla srcu kao da si moja rođena domovina“.

KRALJEVO ODLIKOVANJE U PROLEĆE 1996. godine, na šezdesetu godišnjicu Španskog građanskog rata, španski parlament je izglasao zakon kojim se svim španskim borcima daje špansko državljanstvo. To im je bio obećao na kraju španskog rata ondašnji premijer Negrin. Bio je to zakasneli, dirljiv akt. U tom trenutku, u svetu je u životu bilo još svega oko 400 španskih dobrovoljaca, a naših samo 17! Deset godina kasnije, španski kralj Huan Karlos odlikovao je Lazara Latinovića, predsednika Udruženja jugoslovenskih španskih boraca Ordenom za građanske zasluge, u znak priznanja svim jugoslovenskim interbrigadistima.
Te godine, u Jugoslaviji, koja više kao takva nije ni postojala, bili su u životu: Lazar Latinović (91) u Beogradu, Dragutin Đurđev (93) u Beogradu i Milojko Teofilović (92) u Kaliforniji.

Drugi svetski rat je već počinjao. Neki naši španci su odvedeni u nemačke koncentracione logore, jedan broj je ostao u Francuskoj, a računa se da je njih 350, tajnim kanalima i uz puno rizika, uspelo da se domogne Jugoslavije.

U životu te generacije mladih entuzijasta, „dobrovoljaca slobode“ i boraca protiv fašizma, počinjala je nova epopeja. KP Jugoslavije, koja je bila glavni organizator i predvodnik oslobodilačke partizanske borbe, prihvatila je oberučke španske ratnike, među kojima je bilo najviše članova partije. Od 350 španaca, koliko ih se vratilo u zemlju, 275 su otišli u partizane. Sa oreolom španske slave i ratnim iskustvom sa Iberijskog poluostrva, ti mladi ljudi su činili najznačajnije i najubojitije jezgro partizanskog pokreta. Oni su bili u prvim redovima ustanka, oni su komandovali prvim partizanskim jedinicama, pripala su im prva ratna priznanja.

Nije nimalo slučajno što je za komandanta Prve proleterske brigade postavljen Koča Popović, dok je na čelo Druge proleterske došao Peko Dapčević. U mnogim mestima naši španci su bili organizatori ustanka, komandanti prvih partizanskih odreda.

Od 275 učesnika u ratu, 129 je izgubilo živote u borbi, skoro polovina, kao što je bio slučaj i u Španiji. A od tih preživelih, 59 su proglašeni za narodne heroje, a njih 30 je dobilo čin generala! Četvorica španskih dobrovoljaca su komandovala armijskim grupama - Prvom - Peko Dapčević, Drugom - Koča Popović, Trećom - Kosta Nađ, Četvrtom - Petar Drapšin.

Naši španci su bili aktivni borci i u francuskom pokretu otpora, Ljubo Ilić, koji će kasnije biti ambasador u Meksiku, dobio je u Francuskoj čin generala. U francuskom pokretu otpora bili su i Vlajko Begović, Lazar Latinović, Lazar Udovički, Gvido Nonveiler...

Iz tog ratnog perioda potrebno je nabrojati još neka imena: Blagoje Nešković, Vlado Popović, Branko Krsmanović, Vlado Ćetković, Ivan Gošnjak, Gojko Nikoliš, Otmar Kreačić, Veljko Kovačević, Veljko Vlahović, Vojo Todorović.

Posle rata, 20 španskih boraca postali su članovi CK KPJ, njih desetorica su bili ministri, a jedanaestorica naši ambasadori u svetu.

No najveću slavu, naši španci su postigli kod svog naroda. U istoriji ratovanja, bar kada je o prošlom veku reč, nije bilo takvog slučaja i takve generacije koja svoju borbu nije vezivala ni za svoju državu, ni za svoju naciju, ni za svoju religiju. Jedino za slobodu ljudi i naroda. „Dali su nam sve - svoju mladost, svoju krv i svoj život, a nisu tražili ništa, sem da se bore zajedno sa nama“ - govorila je La Pasionarija.



Kraj