KOMANDANT Treće armije general Boža Janković, 30. oktobra, dobio je sledeće naređenje: „Pripremite vaše trupe za marš, da možete nastupati preko Kačanika na Prizren, čim nalog za to dobijete. Moravska divizija drugog poziva ostaće u Skoplju, a Drinska divizija drugog poziva vraća se pod vašu komandu“.

Prema ovoj naredbi, sastav armije je sveden na dve divizije i armijske delove, ukupno 35.000 ljudi. General Janković je tražio da privremeno u sastav uđe Moravska divizija drugog poziva kako bi bio dodatno ojačan i da bi u sadejstvu s Drinskom divizijom drugog poziva oslobodile Prizren. Tada komandant nije bio obavešten da je Drinska divizija već 30. oktobra oslobodila Prizren.

Pokret trupa Treće armije otpočeo je 31. oktobra oko 21 čas. U međuvremenu operativna situacija u rejonu Drinske divizije drugog poziva koja je ostala u Prištini bila je povoljna, pa je komandant pukovnik Pavle Paunović ocenio da je potrebno dejstvovati ka Prizrenu kako bi i taj grad oslobodili. Za takvu odluku zatražio je odobrenje od komandanta armije generala Jankovića i dobio ga 29. oktobra. I dok se divizija pripremala za pokret, u Prizrenu su čelnici grada, saznavši za velike uspehe srpske vojske, odlučili na zboru da se ne protive ulasku srpske vojske u grad. Jedna delegacija je izašla ispred grada da sačeka vojsku i obavesti je o odluci.

Rano ujutru 30. oktobra delegacija u sastavu: predsednik opštine, nekoliko viđenijih Srba i predstavnik ruskog konzulata stigla je u Suvu Reku u komandu konjičkog diviziona s molbom da srpske trupe uđu u Prizren bez borbe. Komandant diviziona major Selimir Ostojić sa stotinak konjanika našao se pred teškim zadatkom da sa tako malim snagama uđe u grad prepun neprijateljski raspoloženog stanovništva.

Pomišljao je i na prevaru, strahujući da bi mogli da ga uhvate u klopku i unište. Bio je oprezan, ali kada je iz grada dobio tačnije i pouzdanije izveštaje, odlučio je da uđe u Prizren. Odred je oko 15 časova bez otpora ušao u kasarnu u Prizrenu i odmah zatim su izdata naređenja za obezbeđenje grada. U gradu je uspostavljena srpska vlast i pristupilo se prikupljanju naoružanja.

PETAR PRVI OSLOBODILAC PRVI balkanski rat protiv Turske 1912, i Drugi - protiv Bugarske 1913. - okončani su trijumfom srpske vojske pod vrhovnom komandom kralja Petra Prvog, i oslobađanjem Raške oblasti, Kosova, Metohije i Stare Srbije i dela Makedonije, i njihovim vraćanjem u sastav Srbije. Usled stalnih i teških napora u balkanskim ratovima, zdravstveno stanje kralja Petra prvog se pogoršalo, i on je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra. Umro je 16. avgusta 1921. u Beogradu, a sahranjen je u svojoj zadužbini na Oplencu. Zbog zasluga u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Prvi Oslobodilac.

Kada je komandant Tređe armije primio izveštaj da je Prizren oslobođen, depešom je naredio 31. oktobra da snage Drinske divizije drugog poziva usiljenim maršem krenu ka Đakovici. Posle napornog nastupanja kroz močvarno zemljište glavnina Drinske divizije je stigla u predgrađe i otvorila vatru na dominantne tačke zapadno od Đakovice i na kasarnu u severnom delu grada.

Pored srpskih snaga, severno, iz pravca Dečana, grad je napadala crnogorska vojska pod komandom brigadira Radomira Vešovića. Pritisnute jakom vatrom srpske i crnogorske vojske, šiptarske jedinice nisu bile u stanju da pruže jači otpor pa su oko 18 časova, 5. novembra, odstupile i time je borba završena.

Padala je noć, kada su srpske trupe, sa istočne i južne, a crnogorske sa severne strane ušle u varoš. Istovremeno je zajedničkim snagama oslobođena i dominantna tačka kosa Čobrat. Tako su jedinice srpske i crnogorske vojske oslobodile Đakovicu poslednje uporište naprijatelja na Kosovu i u Metohiji“, naglašava Borisav Ratković u svojoj studiji „Oslobođenje Kosova i Metohije 1912. godine“.

Srbija i druge tri male države na Balkanu: Crna Gora, Grčka i Bugarske tako su pobedile osmanlijskog porobljivača. Posle zauzeća Kumanova, Bitolja, Soluna, Burgasa, Jedrena i drugih gradova, u Londonu je 30. maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Tim ugovorom, na čije je potpisivanje Turska bila prinuđena, sprečen je prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom saveznika omogućena je pojava albanske države.

Posle Kumanovske bitke Srbija je postala značajan faktor na Balkanskom poluostrvu. Ona se pokazala onakvom kakvom je Evropa vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesreće, ali i kada je nije bilo na evropskoj karti Srbi su se borili protiv ugnjetača. Srbi su se oslobodili svojom snagom bez ičije pomoći. Divila im se cela Evropa, od Petrograda do Pariza, preko Beča i Berlina. Trijumfom moralne i vojničke snage i rodoljublja ostvarena je ideja nezavisnosti Balkana i načela: Balkan - balkanskim narodima.

Kraj