Napred, braćo, izgibosmo!

Predrag Pavlović i Novica Pešić

02. 10. 2012. u 20:16

Напред, браћо, изгибосмо!
Vojvoda Vuk nikada nije kleknuo već je stojeći iz puške gađao. Šta se saginješ, nisi jabuka da u tebe gađaju Turci

PRVA armija je prešla granicu 20. oktobra, zastala ispred Kumanova radi odmora i da bi sačekala pristizanje Treće armije koja je preko Kačaničke klisure trebalo da izbije u dolinu Vardara kod Skoplja. Ona se nije pojavila zbog graničnih borbi na prostoru Kosova i Metohije.

Raspoloženje vojske i atmosferu u noći uoči bitke ovako je opisao Branislav Pantić, tada vodnik 4. čete 3. bataljona 18. puka, u članku: „Osamnaesti pešački puk u Kumanovskoj bici“: „Vreme je bilo tiho i mirno, za mesec oktobar izvanredno; naše raspoloženje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim vremenom i do sada postignutim uspesima, tako da je to veče 22. oktobra u našem bivaku provedeno u punom zadovoljstvu, sa smehom, koji su izazivali razni vicevi na račun Turaka.

Jednom rečju, veče koje ničim nije ni izdaleka nagoveštavalo sutrašnji haos i lom, u kojima umalo nisu bile dohvaćene, zavitlane i bačene u večnost sve naše mladalačke iluzije i maštanja o pobedonosnom ulasku u Dušanovo Skoplje, a i da ne govorim o mogućnostima poraza, koji je bio tako blizu, a koji nam se činio te večeri savršeno nemogućim.

Svi izveštaji glase da Turaka nema nigde u blizini! Zar naša konjica nije napred?! Zar ona bodrim okom ne motri i ne zaštićava našu armiju?!

TURCI DOBRO OBAVEŠTENI JOŠ pre objave rata, za vreme mobilizacije država, Turci su dobijali od prijateljski raspoloženih sila, prilično tačne podatke o stanju, broju i rasporedu srpske vojske. Tačno su znali da Moravskom dolinom nastupa najveći deo Prve armije, a da dolinom Pčinje silazi manji deo trupa.

Sve je na svome mestu! Turci su na Ovčem polju - tačno onako kako ih je postavila naša Vrhovna komanda - i mi ćemo ih tamo naći i tući. Dotle možemo mirno spavati i odmarati se, a za sve ostalo ima ko brine.

Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeđenjima legli su te značajne večeri oficiri 13. pešadijskog puka, da se spreme i okrepe u zasluženom odmoru“.

Naš poznati istoričar Stanoje Stanojević ovako je opisao sledeći dan: „Dan 23. oktobra osvanuo je mutan i sumoran. Kiša je sipila i rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su zauzimale srpske trupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo magla, da bi se odmah zatim još više zgusnula da sasvim zatvori vidik, do na nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli stajale na svojim položajima, i ne sluteći, da je tako blizu velika neprijateljska vojska, i da će takoreći za nekoliko trenutaka početi velike osveta Kosovske tragedije“.

U isti mah su se, pod zaštitom magle, ispred kosa na kojima je bila srpska vojska, u dolini Pčinje i Kumanovke, okupljale i razmeštale mnogobrojne turske trupe i izvlačeni topovi na položaje, sa kojih su verovatno još ranije bila tačno odmerena odstojanja.

Zeki-paša, komandant turske Vardarske armije, pošao je protiv naše Prve armije podjednako jak na celom frontu, od Pčinje do Skopske Crne gore, ali svakako sa namerom, da prikupi što više vojske tamo gde oseti da su Srbi najslabiji...

Komandant turskih snaga Zeki-paša doneo je odluku da jakim snagama 23. oktobra pređe u napad i iznenadi srpske jedinice. Plan mu se ipak nije ostvario, jer su se srpske snage brzo organizovale i u nepovoljnim okolnostima prihvatile borbu. Najveći teret podnela je Dunavska divizija prvog poziva koju su napadale četiri turske divizije i tukle je jakom artiljerijom. Njen najslabiji deo bio je na levom krilu u oblasti Srtevice, gde je bio i odred četnika pod komandom kapetana Vojina Popovića, vojvode Vuka.

Sprovodeći odluku Vrhovne komande Odred vojvode Vuka dobio je zadatak da brani pravac: Staro Nagoričane - Čelopek i da spreči obuhvat levog krila srpske Prve armije. Odred je brojao oko 2.000 ljudi od kojih je polovina učestvovala u borbi na Srtevici. Učesnik, ratni dobrovoljac Vlado Vukmirović, ostavio je sledeći zapis:

Vuk je izbliza posmatrao borbu na celom frontu svoga odreda, obilazio pojedine čete, četovođe i svoje stare drugove četnike, hrabrio ih i davao savete. Bio je neustrašiv, nikada ga nisam video da bi kleknuo ili legao, već je stojeći iz puške gađao. Nikada se nije sagnuo kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno:

- Šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci.

Jedared sam mu na to odgovorio:

- Gospodine kapetane, nisam jabuka, a glavu sam sagnuo instinktivno.

Na tu moju primedbu odgovorio je:

- Vi studenti nešto mi mnogo filozofirate, mislite da ste u klupama, ne shvatate ili nećete da shvatite da je ovo rat, a ne šetnja Knez Mihailovom ulicom ili Kalemegdanom“.

Bitku na Srtevici, posebno operaciju prebacivanja naših trupa na njen plato, ovako je opisao Milutin Lazarević, učesnik Balkanskih ratova 1912-1913. godine: „Dok je vojvoda Vuk, braneći Buzinsku Malu prodirao između kuća, stiže na plato vod iz Četvrtog bataljona, koji je od svih trupa 7. puka, prvi bio ovamo upućen i kako se beše zahuktao, povuče za sobom zaostale četnike. Posle nekih pola sata pojavi se jedna četa iz Trećeg bataljona, koju lično komandant puka, potpukovnik Aleksandar Glišić, beše pod vrlo jakom vatrom neprijatelja izveo na plato, te i ona poleže po zemlji izmešana sa četnicima. Osuše paklenu paljbu, kada jedan od vojnika iz streljačkog stroja, povika: - „Napred, braćo, izgibosmo“!

Na taj poklič, koji je u našem narodu ostao legendaran, sva ta izmešana masa diže se i pođe napred. U taj čas, počeše izbijati na plato, jedna za drugom ostale tri čete Trećeg bataljona. Turska artiljerija sa Golubice i Zebrnjaka pozdravi ih rafalnom vatrom. U njihovim redovima nastaše komešanje i larma. Blagodareći, pak, hladnokrvnosti i prisebnosti nižih starešina i potpukovnika Glišića, koji je šetajući se otvoreno po platou, mirno izdavao naređenja, ta kriza je vrlo brzo prošla.

(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (9)

Mile

02.10.2012. 21:48

@igi - Zbog ovakvih "sirovina" smo i dalje Srbi, a ne Mehmedi, Esadi, Janoši, Ištvani, Roberti itd itd

MirkoBg

02.10.2012. 22:25

@igi - Je l' da Igi sram ih bilo sto nisu hteli da budu Turci itd? O tebi imam takvo misljenje da zbog cenzure redakcije ne mogu da ga napisem, ali ti je jasno kako si "mirisljav".

Mika, običan čovek

03.10.2012. 01:06

@igi - Evo ga još jedan "demokrata" kritikuje Srpske predke što se ne pokoriše sami!

Lala iz banata

03.10.2012. 12:22

@igi - E Igi ti verovatno nisi podržavao ali sad podržavaš i paradu sa idejom da uđeš u neku organizaciju istog,a sutra bi pak drukčije i tako već.Ej bre mom pradedi su u prvom rati tako skinuli glavu sa ramena kako su kasnije neki posvedočili. Svetski sam čovek al mrzim političare demagoge,političare lopove i vas sitne preletače a protiv turaka trenutno nemam nič.

sandro

03.10.2012. 20:27

@igi - sta da kazem, bre ponosim se stosam srbin. slava i fala mojim dedovima- dace bog necu ih obrukat.

Djordje

03.10.2012. 13:06

Uh kako sam se najezio. Ja se samo nadam da smo mi dostojini ovih nasih predaka. Da li u nama i dalje tece to junastvo sto su oni tako jednostavno ispoljavali. Ako Bog da da tece...

Jabre

03.10.2012. 19:14

Zgazili su Turke, zaustavili Bugare, rasturil Austrougare i zaustavili Nemce. Slava predci !

Dare

05.10.2012. 09:49

Odlican feljton, hvala novostima, bar za mene nikad dosta ovih i ovakvih opisa nase proslosti, obisao sam skoro sve ove spomenike koji se spominju i moram da kazem i da sam se jezio i plakao videvsi " Tamo daleko " toliko mnogo imena nasih mucenika, ali i sa gorkim ukusom da nam za ta mesta za koja dadose zivote danas treba pasos.Nazalost, snage i junastva nam izgleda nikad nije falilo ali pameti jeste.