TURSKA je prozrela nameru balkanskih država pa je u septembru izvršila delimičnu mobilizaciju vojske u evropskom delu svoje imperije i zapretila odlučnim otporom. To nije pokolebalo balkanske narode koji su munjevito reagovali i 30. septembra 1912. godine objavili opštu mobilizaciju svojih snaga. U duhu dogovora sa Srbijom i Bugarskom, potom je Crna Gora 8. oktobra objavila rat Turskoj.

Zatečeni takvim razvojem događaja Austrougarska i Rusija su pokušale da balkanske saveznike odvrate od rata tvrdnjama da su preduzele mere kod turskih vlasti da izvrše reforme u duhu člana 23. Berlinskog ugovora i da neće dozvoliti nikakve promene u evropskom delu Turske. Da bi donekle umirile velike sile, balkanski saveznici su Turskoj uputili oštar ultimatum zahtevajući opšte reforme na Balkanu - da podjarmljeni narodi dobiju administrativne autonomije, lokalne skupštine, slobodno školstvo na maternjem jeziku, lokalnu miliciju... Pošto je te zahteve Turska glatko odbila, Srbija i Bugarska su 17, a Grčka 18. oktobra 1912. godine objavile rat Turskoj.

Srbija je tada imala samo kopnenu vojsku, koja se delila na Narodnu vojsku (tri poziva) i Posebnu odbranu. Operativnu vojsku su sačinjavali obveznici prvog i drugog poziva, starosti od 21. do 31. i od 32. do 38. godine starosti. Mladići od 18. do 21. godine i stariji ljudi od 38. do 45. godine bili su svrstani u Poslednjoj odbrani sa zadatkom da štite granice i obezbeđuju značajne javne objekte.

DOPISNICI ZADIVLjENI ZADIVLjENI raspoloženjem naroda za rat, strani dopisnici izveštavali su svet o jedinstvu i rešenosti Srbije da konačno raščisti sa turskim viševekovnim ropstvom. Jedan od njih je pisao: "Radnici pečalbari, koji su nedeljama živeli samo od hleba i luka, nisu čekali isplatu, već su odmah pošli na zborište..." Drugi strani dopisnik javlja: "Videvši ovaj duboki patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svačijoj duši, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih saveznika."

Teritorija Srbije podeljena je na divizijske oblasti: Moravska, Dunavska, Drinska, Šumadijska i Timočka. U sastavu svake oblasti bile su po dve pešadijske divizije, prvog i drugog poziva. Recimo, Moravska divizija prvog poziva (oko 35.000 ljudi) imala je u svom sastavu četiri puka (4.860 ljudi), po jedan artiljerijski i konjički puk, jednu pionirsku četu i druge neophodne delove. Divizije drugog poziva (oko 20.000 ljudi) imale su samo tri puka, artiljerijski i konjički divizion i druge delove, znači bile su slabijeg sastava.

Naoružanje srpske vojske bilo je prilično slabo i zastarelo. Operativna vojska naoružana je brzometnom puškom, dok je treći poziv imao staru jednometnu pušku "berdanku". Svi pukovi prvog i drugog poziva imali su po četiri mitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu ratnu opremu, s malo šatora i ćebadi, a komora je imala pretežno volovsku vuču, što je usporavalo nastupanje divizija na bojištu.

Obveznici svih poziva, đaci i studenti, imali su redovne godišnje vežbe u rukovanju naoružanjem. Pred sam rat pripreme su intenzivirane, a većina penzionisanih oficira, ranije nepoželjnih, bila je reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik Živojin Mišić postavljen je za pomoćnika načelnika Generalštaba generala Radomira Putnika.

Ekonomski još slaba Srbija je ipak mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi), jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetača, željno iščekivan i svi su ga sa oduševljenjem prihvatili, jer je donosio konačno oslobođenje svog življa na srpskim etničkim prostorima.

Evo kako je Sotir Aranđelović u svojim "Uspomenama", opisao raspoloženje masa: "Mesec septembar počinje, i umesto da se po selima i građanstvu vode razgovori o sakupljanju letine, da trgovci vode računa o trgovačkim poslovima i da činovništvo posle letnjih vrućina pregne na intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori o nastupajućem ratu, o pripremama za rat. Vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordžije konje i kola, jednom rečju sve se dalo samo na spremu i svi misle na rat, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamišljen, turoban, zlovoljan."

Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa potom zarobila transport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i kada su turske vlasti odbile ultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je čas da se krene u završne pripreme za rat.

General Radomir Putnik, načelnik srpskog Generalštaba, 30. septembra 1912. godine u 11 časova podneo je kralju Petru Prvom Karađorđeviću na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12.13 objavljeno je sledeće saopštenje: "Njegovo veličanstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog, drugog i trećeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar."

Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depeše komandantima divizijskih oblasti, a iz njih trupama i ustanovama, okružnim i sreskim načestvima. Kuriri su jurili na konjima, peške, zvonila su sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboši, svirale trube i gajde. Sve su to bili ugovoreni znaci da se narodu obznani kraljev poziv.

Na sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladići i stariji ljudi obučeni u svečana odela pesmom i igrom su se u grupama kretali putevima Srbije da bi što pre stigli u svoje jedinice. Celi svet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborišta.

Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduševljenje ubrzo je odobrila i Narodna skupština Srbije.

(Nastaviće se)