U SEPTEMBRU 1964. u posetu Jugoslaviji stigao je šef čehoslovačke partije i države Antonjin Novotni, u pratnji supruge Božane, koju je ugostila Jovanka Broz.

I njihov prvi radni dan bio je naporan, ali i uzbudljiv. Obišle su modnu konfekciju „Kluz“ u Beogradu, odgledale modnu reviju priređenu u njihovu čast. Domaćini su iskoristili priliku da se malo izreklamiraju, pokazavši gošćama svoje najnovije modele, i poklonili su naravno, neke od njih.

Dve drugarice su pratile isto tako uvažene drugarice, među njima, svakako, najznačajnija, Slavka Ranković, supruga jugoslovenskog potpredsednika Republike. Dok su drugovi predsednici, sa saradnicima, razgovarali o važnim temama, temperatura među drugaricama počela je da raste, a za neprijatnost je bila odgovorna drugarica Slavka. Ona je protestovala, zašto je uopšte pozvana, da tako traći svoje „dragoceno vreme“?!

Zar da to priredi, i to kumi Jovanki?

Kume su se solidno sporečkale, a to nije slutilo na dobro...

NIJEDAN DOKAZ U centru na Dedinju, gde se prislušni materijal Udbe slivao i obrađivao, radilo je 500 ljudi. Kad im se pridodaju zaposleni u tehnici, drugim pratećim službama, onda je reč o hiljadama ljudi. Zar je moguće da se niko do danas nije oglasio sa bilo kakvim dokazom vezanim za operaciju prisluškivanja Brozovih. Sva snimanja su u pomenutom centru obrađena i sačuvana.

Za to su brzo saznali i kumovi, prve dve glave države i partije. Kako su to doživeli?

Jovanka je već bila u poziciji da sve gleda sa visine, za razliku od Slavke, žene sa doktorskom disertacijom, docentom na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Kume su zaćutale, a više nije dolazio ni kum Marko, da odigra sa kumom partiju bilijara, da nastavi prekinutu partiju šaha... I poneke komšije su namirisale da se nešto neobično događa.

Nametnulo se osnovno pitanje: otkud Rankovićima hrabrost da se tako ponašaju, da ignorišu Brozove?

Sve ovo se događalo skoro dve godine pre Brionskog plenuma. Proteklo vreme sve jasnije ukazuje da supruge nisu imale mira dok nisu proizvele nepoverenje, a onda i mržnju među supružnicima. U jednom trenutku, ljuta kao lavica, u prisustvu Tita i njegovog ličnog sekretara, Jovanka je vrisnula:

- Dok ovaj pas, misleći na Rankovića, ne dobije metak u čelo, u ovoj zemlji neće biti mira!

- Šta je tebi... Jesi li poludela, pokušao je Broz da smiri razjarenu Jovanku.

Pošto se znalo da iza Rankovića stoji Udbe, a i sa Gošnjakom (Armija) je na približnoj talasnoj dužini, strah je proizveo nove strahove. Kako su Brozovi bili zapleteni u brojne telefonske i druge veze, mogao se lako skovati plan i o tajnom prisluškivanju, a jedini stvarni dokaz bila je Brozova tvrdnja:

Ja sam, drugovi, ozvučen, mene prisluškuju!“

Zar tu treba i neki materijalni dokaz, ko može i sme da i posumnja da on ne govori istinu?

Jedina osoba, svedok, koja bi danas mogla da otkrije istinu o prisluškivanju je Jovanka Broz. Pošto se ona još nije oglašavala, pretpostavlja se da neće ni o prisluškivanju.

...Šta je uopšte važno da li je Broz prisluškivan, Ranković je morao otići zbog svog koncepta razvoja Jugoslavije“, bio je kratak i svakom lako razumljiv odgovor Hrvata Jure Bilića, kada je o tome bio upitan.

Padom Rankovića i Gošnjaka, prethodno smrću Kidriča, bila je slomljena dugo podmazivana u-osovina: Beograd - Zagreb - Ljubljana. Pogažena je bila najvrednija ideja koja se začela kod južnoslovenskih naroda.

Kada se danas sagledava Brionski plenum, šta mu je prethodilo i šta je sve proizveo, nameće se pitanje: kako se to moglo sa lakoćom odigrati i sa takvom bezrezervnom podrškom. Titov kult proizveo je i titoizam, poredak na kome je stasala vladajuća klasa. Čuvajući Tita klasa je čuvala sebe. Zvanično, Broz je tada dobio samo jedanaest protestnih pismenih poruka: osam iz Srbije, po jednu iz Slovenije i Hrvatske i jednu iz Pariza. U sistemu u kome nije bilo slobodnih izbora, slobodnih medija, sa ugrađenim strahom, kakva druga reakcija se i mogla očekivati.

Posle Titove smrti, kad se bura počela stišavati, Ranković je dostojanstveno odrađivao svoju penziju, stečenu krajnje burnim životom, koji je okončao 1983. Njegova sahrana bila je suprotnost Titovoj, pokazala je nešto što se neće lako zaboraviti. Desetine hiljada ljudi sjatilo se tog letnjeg popodneva na beogradsko Novo groblje. Na sahranama se, po običaju, ne kliče, ali se ovoga puta to činilo: „Heroj Leka, Heroj Leka...“ A kada je još predstavnik boraca rekao da je drug Ranković, u jednom trenutku, skrenuo s „linije Partije“, usledio je protest, nalik onome sa stadiona kad fudbalski sudija, Zvezdi ili Partizanu, ne dosudi očigledan penal!

Tako je čovek, koji je najviše doprineo stvaranju Titovog kulta i samog titoizma, koji je tako zdušno radio i imao vlast bez kontrole, onu najgoru, doživeo da bude slavljen, do legende.



Kraj