Sovjeti biraju Tita

KRAJEM 1943, kad su Englezi žrtvovali generala Mihailovića, britanska vlada nije imala nikakvih dilema o prilikama u Jugoslaviji. O tome joj je početkom decembra Ralf Stivenson, njen ambasador pri jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu, javljao:

- Treba podvući da Mihailović sigurno drži u rukama celu Srbiju, jedan deo Bosne i Hercegovine i Crne Gore, dopirući do Jadrana u Dalmaciji pa i do Slovenije.

Zapadni saveznici su posebno dobro poznavali prilike u Srbiji, koje su ih ponajviše interesovale:

- Može se reći - dodaje Stivenson - da danas nema nijednog čoveka u Srbiji, pa čak ni među onima koji služe okupatorima i njegovim pomagačima, koji nije fanatično odan Mihailoviću. Ovo se može reći u izvesnoj meri i za izvestan deo Srba komunista, izuzev vodećih ličnosti i članova partizanskih štabova.

- Svaki pokušaj komunista da prodru bliže Beogradu - podseća Stivenson - doživeo je neuspeh, razbivši se o žestoki otpor Mihailovićevih trupa.

Iste informacije Englezima su stizale čak i iz Titovog Vrhovnog štaba:

- Javno mnjenje u Srbiji potpuno je na strani Mihailovića - javljao je u London Čarls Armstrong, šef engleske vojne misije u Titovom štabu.

Englezi su dobro znali i da Mihailović nije saradnik okupatora, za šta ga je sumnjičila komunistička propaganda. O tome im je referisao ambasador Stivenson:

- Sve partizanske optužbe da je Mihailović fašista i da sarađuje sa okupatorima potpuno su neosnovane, a potiču isključivo iz nastojanja da partizani ocrne Mihailovića kod srpskog stanovništva i onemoguće ga kada dođe momenat da se uzme vlast u zemlji.

To su verifikovali i zaplenjeni nemački dokumenti iz kojih se videlo da su "nemački pokušaji da preko bivših generalovih saradnika uspostave dodir sa njime uvek propadali".

I Englezi i Amerikanci su tad znali i da je general Mihailović i te 1943. bio jedna od važnih preokupacija Adolfa Hitlera.

- Naš osnovni zadatak u vojnim operacijama 1943. godine na Neretvi i Sutjesci, po Hitlerovom najstrožem naređenju bilo je hvatanje živog generala Draže Mihailovića i 35.000 četnika - zabeležio je Hitlerov general Aleksandar fon Ler.

Pravo stanje stvari znali su i Amerikanci, o čemu najbolje svedoči izveštaj Roberta Makdauela, šefa poslednje američke vojne misije u štabu generala Mihailovića:

- Koliko sam ja lično mogao da primetim, a to je u skladu sa mišljenjem odgovornih američkih i britanskih oficira, očigledno je da je većina seljaka i intelektualaca u Srbiji ne samo poštovala već i volela generala Mihailovića.

U takvim okolnostima u jesen 1944. došlo je sovjetske intervencije na Srbiju. Malo je poznato da je u Titovom dovođenju Tita na vlast u Beogradu učestvovalo čak 414.000 sovjetskih vojnika. A još manje da je Tito za ovu ključnu ratnu operaciju uspeo da odvoji samo 26.000 boraca iz raznih delova Jugoslavije i tek oko 15.000 pristalica iz svojih jedinica u samoj Srbiji.

Titova propaganda je krajem te godine činila sve da Mihailovića, posle svetske, kompromituje i u domaćoj javnosti. General je na sve to odgovarao iz Bosne u koju se sklonio:

- Ja sam svoju ličnu sudbinu izjednačio sa sudbinom nacionalno-demokratskog naroda u Jugoslaviji.

- Imajući stalno pred očima njegove napore za ostvarenjem njegovih težnji, ja sam ga poveo i pod najtežim okolnostima vodio ga i vodiću ga doživotno samo jednim putem: u slobodu ili smrt.

- Ugovore sa okupatorima, najvećim neprijateljima našeg slobodarsko-demokratskog naroda, nisam nikada pravio. U ovu istinu mogu se danas lako uveriti naši demokratski saveznici.

- Uostalom, da sam ja pravio ma kakve ugovore sa okupatorima, sigurno se ne bi moglo dogoditi da talijanska armija, prilikom svoje kapitulacije, preda svoje oružje na okupiranoj teritoriji Titovim pristalicama.

U zaključnim analizama Ratnog dnevnika Vermahta za 1944. godinu, Nemci su formulisali neke od završnih ocena o generalu Mihailoviću i njegovom pokretu:

- Na vojnom polju protiv četnika nismo postigli odlučujuće uspehe.

- Za razliku od vojnih akcija, daleko uspešnije su bile naše policijske mere, jer nam je polazilo za rukom da uhapsimo pristalice Draže Mihailovića u gradovima Srbije, a posebno u Beogradu.

- Na taj način pohvatali smo njegove važne ljude. Deo pohapšenih četnika, nakon što ih je naš vojni sud osudio na smrt, bio je streljan ili su bili prebačeni u Nemačku.

- Naše represalije protiv stanovništva pokazale su se kao uspešne, jer je Draža ubrzo najstrože naredio da se vode akcije protiv okupatora. Titov pokret, međutim, bio je potpuno neosetljiv na represalije koje smo vršili prema civilnom srpskom stanovništvu.

- Mihailović je dugo razmišljao da li je na prvom mestu opasnost od Nemaca ili od komunista. Postepeno je došao do zaključka da su mu komunisti ipak neprijatelj broj jedan.

Ratni dnevnik Vermahta prokomentarisao je i rasplet bitke za Srbiju:

- Ruske trupe su zavladale Beogradom. Tako je Titu "oslobodiocu" tek uz pomoć Rusa uspelo da zavlada Srbijom i Beogradom. Pre toga pokušao je sam, bezuspešno, tri puta da uđe u Srbiju: u jesen 1943, u martu/aprilu 1944. i u julu/avgustu 1944.

(Nastaviće se)