IMA nečega fantastičnog u našem političkom životu, koji sve više liči na mjuzikl - mnogo je tu muzike za lože, iako, nema zbora da se i obična publika dobro zabavlja, jer neočekivani obrti tek slede. Ipak, kao da nam specijalni efekti našeg mjuzikla promiču u drugom planu, usled sveg tog šarenila i bombastičnosti političkih šljokica, svetlosnih i zvučnih efekata kojima se zaokuplja naša pažnja sa proscenijuma.

Usred „Vikiliks“ nedelje, u kojoj se objavljuju poverljiva dokumenta o našim političarima i njihovom držanju u ispovedaonici kod američkog ambasadora, skandaloznih izjava Jadranke Kosor, zgražavanja srpske patriotske javnosti nad vezom jedne srpske estradne zvezde i albanskog biznismena, i ostalih vesti sličnog tonaliteta, čini se da gotovo neopaženo promiče jedna druga, daleko fantastičnija priča, ton koji čini muziku naše stvarnosti.

Priča o Briselu.

Naime, ispostavlja se da svako može da stigne do američkog ambasadora, ali Brisel je sada „ono mesto“. Ako se kod američkog ambasadora nekada išlo na raport i sa izvesnim klecanjem kolena, u Brisel se ide kao na nagradnu stipendiju. Sa radošću. Ko nije pozvan u Brisel, izgleda da nema mnogo čemu da se nada, jer u Brisel ne ide svako. Otpisani - STOP! Poziv u Brisel ispostavlja se kao posebna čast, kao počasni master, kao priča o odabranima kojima briselske konsultacije pomažu da se dovedu u red, pred predstojeće izbore.

Brisel se tako ispostavlja kao mesto totalnog preobražaja, da se izrazim rečnikom modnih rijaliti šou programa. Odeš kao Balkanac, a vratiš se kao Evropljanin. Odeš kao srpski političar koji obećava, a vratiš se kao poštovani lider na koga Evropa računa.

Poenta je da naši političari izgleda imaju samo dva grada u Evropi sa kojih stižu pozivi koji ne samo menjaju njihove živote - nego i istoriju. Hag i Brisel. Paradoks je da su i geografski i simbolički ta dva grada veoma blizu.

Poziv iz Haga je zastrašujući. Jer, odande se uglavnom ne vraćaju.

Otuda je poziv iz Brisela ravan dobitku na lotu, pa nije čudo da se posle obilaska znamenitosti Brisela, naši političari vraćaju kao sasvim novi ljudi.

Za kratko vreme mnogo nauče o Evropi, o dvosmislenosti jezika kojim se saopštavaju porazne vesti, o beskičmenjacima, teoriji relativiteta, poretku, evoluciji, lakmusu, geometriji piramide, igri „između dve vatre“ i drugim obaveznim predmetima iz „Evrope za početnike“, i vrate se ovde ne samo puni znanja nego i sa promenjenim ponašanjem. Postaju neka vrsta svetionika u mutnom moru srpskih političkih i moralnih nedoumica, prosvetitelji i svici u gustom mraku našeg neznanja.

Brisel nam tako dođe kao neka nova brzometna večernja politička škola, u kojoj se, posebnim nastavnim metodama, polaznicima iz ovog dela sveta, zipovane lekcije o novim odnosima, vrednostima i ponašanju, implementiraju po skraćenom postupku. Direktno pod kožu. Ma, što se kaže, ni ne osete.

Zauzvrat, svi kursisti, pored diplome, dobijaju i šansu za napredovanje u karijeri, koje se uglavnom ogleda u obećanjima o podršci na izborima.

Najluđe od svega je što, kad se vrate, oni ni sami sebe ne prepoznaju. Potpuno su drugi ljudi. Mirni, opušteni, razumni - samo onaj ko je bio na kursu u Briselu ima prilike da uvidi koliko je Evropa dobra prema Srbiji, i kako su Srbi nezahvalni. Samo onaj ko je bio u Briselu, ima šansu da zaista vidi perspektivu Srbije u Evropi, i sebe na čelu tog istorijskog projekta. Samo briselski kursisti mogu da uvide da Evropa ne ucenjuje Srbiju ničim, i samo oni, u celini i celosti, mogu da spoznaju šta je za nas najbolje, i da nas sigurnom rukom, po zadatim smernicama, povedu na to divno mesto.

Nije ni njima lako. Telefon može svakog trenutka da zazvoni, a iako Evropa jeste bajka - život nije. Nikada se ne zna da li će novi poziv biti iz Brisela ili iz Haga.

www.mirjanabm.com