Gej parada mora da se održi isto kao što je i Prozor morao da padne. Po naređenju vrhovne komande.

Tako da ovih dana, pred predstojeću gej paradu u Beogradu, cela priča dobija metaforične obrise lakmus papira, koji će odrediti ne samo kiselost ove sredine spram promovisanja najvažnijeg društvenog i kulturnog koncepta Velikog Brata nego i stepen naše kolektivne zavisnosti od naređenja sa Vrha. Nemojmo da se zanosimo. Naređenje je naređenje, pa je svako političko opiranje na tu temu samo bacanje prašine u oči domaćoj javnosti.

Gickali se ili ne, Evropa je naredila da će se i Beograd svrstati u red gej-frendli gradova - pa makar to izazavalo nemire, srču, polomljene izloge i batine sa obe strane problema. Ista polemika vodila se i prošle godine, a političari, kao i uvek, daju migavac levo kada skreću desno, sve vodeći računa da u isto vreme ne iznerviraju potencijalne birače, ali i da zadovolje Gospodara. Ključ ove priče, međutim, uopšte ne leži samo u pravu gej populacije da se ponosno šeta ulicama Beograda, već u pravima Srbije da po svojoj meri i potrebama organizuje vlastite poslove. Paradoks je to da se na slučaju gej parade prema Srbiji demonstrira ista vrsta simboličkog nasilja kakvo protivnici gej parade prikazuju kad zamahnu kamenicama na povorku homoseksualaca koji se mirno šetaju Knez Mihailovom ulicom.

Drugim rečima - kad Evropa naredi Srbiji da održi gej paradu, to je isto kao kad srpski huligani prete da „Parada neće proći“. Nasilje rađa nasilje, zar ne?

Čini se da srpskoj javnosti manje smeta gej povorka nego činjenica da je jedan društveni (seksualni) koncept stavljen u rang provorazrednog političkog pitanja, i sa tim u vezi - političke prinude. Živeti kao sav normalan svet, parola koju smo sa toliko nade izgovarali u devedesetim godinama, sada baca sasvim novo svetlo ne samo na „normalni svet“ nego i na našu predstavu o evropskom raju. Da bismo ušli u Evropu, gej parada mora da se odomaći u Srbiji - ali, u društvu ogorčenom zbog bolje budućnosti koja nikako da dođe, u zemlji u kojoj se živi bedno, a naređenja sa Vrha stižu neprestano i idu u dijapazonu od predaje Kosova do zakona koji onemogućava roditeljima da pogledaju u zdravstvene kartone svoje maloletne dece, gej parada samo je jedan od kamičaka spoticanja na našem makadamu u bolju sutrašnjicu.

I kad gradonačelnik Beograda hrabro kaže da Srbija u ovom trenutku ima prečih problema od održavanja gej parade, pokazujući primer ličnog integriteta u politici, stvar ipak ne odmiče dalje od običnog zdravorazumskog pitanja - može li Srbija, na ovom, ili na bilo kom drugom pitanju da ne posluša diktat Evrope? Reči Dragana Đilasa i prošle i ove godine bile su istinite - ali svejedno, čak i po cenu nemira, gej parada će se održati, jer Srbija sada više stvarno nema alternativu - i da hoće, više sa tog puta nema skretanja.

Otuda, ne vidim nijedan razlog da se ne učini sve da se u Beogradu održi gej parada, i da sve bude u najboljem redu. Zašto sami sebi otežavamo kad je održavanje gej parade, kao i ispunjavanje bilo kog drugog zahteva koji nam dolazi iz Vrlog novog sveta, neumitno, poput smrti? Zašto nam je da dopustimo da homoseksualci mirno prodefiluju Beogradom teže nego da prihvatimo činjenicu da Kosovo, srce Srbije, više nije ni srce, ni deo Srbije? Zašto sve naše frustracije lečimo na žestokom otporu jednoj maloj karnevalskoj šetnji kad imamo toliko drugih razloga, neuporedivo stvarnijih i strašnijih, da počnemo kolektivno da urlamo?

Mi znamo da Evropa nema alternativu, i to je ono što smo tražili.

Pristao sam, biću sve što hoće“, danas ta pesma zvuči strašnije nego ikada, pre svega zato što i ne sanjamo šta nas sve čeka u boljoj budućnosti.

Prozor mora pasti.

I, naravno, Srbija neće skrenuti.

www.mirjanabm.com