JOŠ jedna srpska isporuka obavljena je bez greške, paket je stigao u Hag, avion je na vreme poleteo, nije bilo nikakvih problema, sve je išlo više nego glatko, pa iako su od najunosnijeg srpskog izvoza - isporučivanja optuženika za ratne zločine - ovde mnogi pokušali da naprave politički kapital, problem je iskrsao već koliko sutradan. Ispostavilo se da naš izvozni bilans sa Evropom nije dovoljan. Mi njima ljude i ustupke, oni nama uslove. Komesar Evropske unije za proširenje Štefan File izjavio je da je lepo što izvozimo po naređenju i „da se Srbija primakla dobijanju statusa kandidata“, ali i da hapšenje poslednjeg haškog begunca apsolutno nije dovoljan uslov za primicanje Srbije Evropi. Na redu je Kosovo. A uzgred, pominje se i neki Stanković, koji je u bekstvu i koji živi u Crnoj Gori. Što na ovom sofisticiranom jeziku evropske birokratije znači da bi sad Srbija trebalo da počne da hapsi i po okolnim državama?

Loptica je na strani Srbije“, poručio je File. Srbija sada opet samo treba da servira.

Evropska unija je postavila uslov - da se bezuslovno poštuju njeni uslovi, a koliko ih je i kakvi su, to još uvek ne znamo. Naime, svakoga dana smo sve više iznenađeni. Najvažniji uslov je da Srbija servira Kosovo. A dok taj uslov ne ispuni, Srbija će da pohapsi jatake haških optuženika, i da servira stotine drugih ustupaka. Uvešće zakone o kantama za đubre, obaveznom vakcinisanju, gej brakovima, promeni razdeljka, zakone o zabranjenim rečima, političkoj korektnosti i visini štikli. Možda će uvesti i zakon o ljubljenju Evrope - pa su evroskeptici viđeni ili da zauvek ućute, pre nego što dođe do Strašnog suda, ili da brzopotezno, među svim onim uslovima, budu isporučeni u bolji život. Pa ćemo onda svi da živimo divno.

Ali, ako je Evropa tako divna i obećana ideja, zašto onda tamo šaljemo naše optužene za ratne zločine? Zašto tamo šaljemo ljude koji su za nešto krivi? Iako se veliki deo srpske javnosti raduje što je posle sedam godina skrivanja, napokon, i poslednji optuženik isporučen u Ševeningen, jer ćemo posle toga da steknemo uslove, ukoliko ispunimo uslove, da pod određenim uslovima živimo uslovno dobro, sve je jače uverenje tihe većine da Srbi u Evropu, bezuslovno, mogu da odu jedino vladinim avionima, izvečeri i, za celu istinu, uz neviđene mere bezbednosti. Za sve ostale, Evropa je uslovna kategorija, koja podrazumeva bezuslovnu poslušnost.

Paradoks i čuči u tome - u Evropu lako idu samo oni Srbi koji od nje beže, svi ostali koji bi hteli u Evropu moraće da sačekaju dok se za to ne steknu uslovi. Na primer, da Srbija više ne bude aljkava zemlja. Da sa nezavisnom državom Kosovo ostvari dobrosusedske odnose. Da kad Priština uvede trgovinske sankcije Srbiji, Srbija na to odgovori bezuslovnim evropskim osmehom. Ili, na primer, da se napokon i do kraja utvrdi istina o Srbima - Nataša Kandić je od braće Rokfeler stekla poverenje glede te istine - ali i njoj su se na grbaču ovih dana nakačili (kako smo videli u „Utisku nedelje“) nekadašnji prijatelji iz nevladinih organizacija, takođe gladni istine, koji bi hteli da utvrđuju još istinitiju istinu, samo im niko za to ne da ni jedan evro. A istina košta, zar ne?

Nema zbora da će uslova još biti. Ali, nešto se dešava. Ivica Dačić je rekao da ako Evropa krene i dalje da nas ucenjuje, da treba da dignemo ruke od nje. Divno rečeno, zvuči kao početak političke kampanje, ali u toj izjavi ima mnogo pesničke slobode.

Kako da dignemo ruke kad smo na kolenima?

Od kako je bezuslovno zavolela Evropu, cela Srbija je na uslovnoj slobodi.


www.mirjanabm.com