Časni robijaš Pekić

Rajko Petrov Nogo

12. 05. 2011. u 19:25

Часни робијаш Пекић
Priča o časnom držanju u zatvoru išla je ispred njega i širila mu put. Na Mihizovu preporuku odbaci 100 strana, a onda doda 150

U Književnim novinama na prvoj strani počinjao je jedan moj začudo duži intervju. Pitanja su postavljali Mihajlo Pantić i Slobodan Zubanović. Tako sam, govoreći o svome bekstvu od pisanja, rekao nešto i o onim piscima čije je geslo ne ni dana bez retka, već ni dana bez tabaka, dakle o piscima na nervnoj bazi, čija se bolest zove bekstvo u pisanje. Sa Pekićem sam se sreo na ulici, zastali smo toliko da mi kaže: „Priznajte da ste ono bekstvo u pisanje adresirali meni...“ Priznajem, kažem, da sam i na vas mislio, ali su rezultati vaše skribomanije monumentalni...

Pekićev povlašćeni čitalac i kritičar Borislav Mihajlović Mihiz često se vajkao kako Pekić lako pristane da na njegovu preporuku iz rukopisa izbaci stotinu strana, ali mu za koju sedmicu donese 150 novih. Kada je Pekić objavio „Uspenje i pad Ikara Gubelkijana“, kratak roman od 120 strana, Mihiz je na svim mestima oglasio da je to zapravo Pekićev aforizam! Odustao sam od čitanja „Zlatnog runa“, sad se već ne sećam na kom tomu...

Prve velike tiraže Pekić je imao u BIGZ-u: „Godine koje su pojeli skakavci“, a onda i „Besnilo“, učinili su Pekića čitanim piscem, i on je ponekad sa nama iz redakcije u kafani sedeo. Ako se zapijemo, a bivalo je i toga, Pekić bi počinjao sa viskijem, pa kad začamamo a para ponestane, nastavljali smo i završavali, bogme, sa bilo čim...

Visokom i kao grana suvom Pekiću, piće takoreći ništa nije moglo; trska koja misli, mislila je i kad puno popije... Svoja povremena pića opisivao je kao neku vrstu ženske periode. Pričao je da bi svojoj ženi, kad oseti da nadolaze ti dani, na jastuku ostavljao neki ugovoreni znak, da bi znala o čemu je reč i da ne bi brinula više nego što je razumno... Počeo bih da pijem, kaže, i nastavljao da pišem. Da u rukopisu ostavim podatke o tom čoveku koga malo poznajem, koga svi koji piju malo poznaju... Kada se otreznim, pokušavao bih da čitam i dešifrujem šta je onaj čovek pisao.

Bio sam na postdiplomskim studijama u Beogradu kada su pisci iz Sarajeva gostovali kod Đoga u Domu omladine. Sa Stevanom Raičkovićem i Izetom Sarajlićem, u sitne sate obreli smo se u čuvenome „Zmajku“. Tu je, među noćobdijama, bivalo svakojakog sveta: pisaca, diplomata, rashodovanih boksera, vremešnih kurvi, opakih tipova, ali i neznavenih, sumašedših, lutalica; čitava jedna menažerija koju je u tu rupu, kao u kakvo potpalublje, sabila nesmirenička nesanica i kojekakav porok. Nikada se do zore nije moglo znati kamo će ta huda korablja pristati...

Na ulazu, kao na naslovnoj strani kakvoga časopisa, jedan do drugoga sede Kiš, Pekić i Kovač. Kiš i Pekić piju i pričaju. Kovač ne pije već pomno sluša kratak kurs iz književnosti... Sa Visokim Stevanom stojimo za šankom, a neko se priseća kako je u svoje vreme u ovom istom „Zmajku“, uzeo u zaštitu pripitu i posrnulu nesrećnicu, Stevan patosirao aktuelnog poljskog prvaka u boksu. Istina, perolake kategorije...

NAOŠTRENI ENGLESKI HUMOR
PEKIĆEVA donkihotska figura i fini maniri nisu mekšali oštrinu ironije koja je, kao i kod svih otmenih, više bila okrenuta sebi nego drugima. Pekićev engleski humor, prošiven našim koncem, plenio je katkada odgođenim efektom. Jednom nas je začudio koliko se bio ispizmio na neki žiri što je nekome, sad svejedno kome, piscu dodelio važnu nagradu. Kažemo da je s pravom nagrađena dobra knjiga. Kaže, tim pre mu nagradu nije trebalo dati... Dobro, kome biste je vi dodelili? ... „Meni, naravno“, veli Pekić... Vi ove godine niste imali knjigu... „Baš zato“, veli ozbiljno Pekić.

Iz sale ka onom ulazu gde sedi Kišova bratija ustremio se izvesni Sava J. da uzme zapaljeni cigarilos koji je Pekić na pepeljaru poturio. Vidim Pekića kako hitro i elegantno otvara kutiju i nudi nepozvanom da se posluži. Badava... „Hoću ovu tvoju, zapaljenu“, pijanim i memljivim basom brunda Sava, koji je svoj glas postavio tako da bude još dublji i krupniji, neprikosnoven u „Zmajku“, takoreći... I dok se Sava sa onim pripaljenim Pekićevim cigarilosom kao sa plenom vraćao, na iznenađenje sviju, spopade ga Sarajlić; sa debelim staklima na očima stade stomačićem da ga gura: „Ti si tenor, tenor, ti se lažno predstavljaš da si bas...“ Začuđen ovim napasnim gurkanjem, u neznanju hrabroga, sedog naočarca, Sava se okreće šanku i pita: „Stevane, je li ovaj tvoj?“ Stevan lagano klimnu glavom... „Dobro, onda neka me zajebava“, pomireno, skoro pitomo kaže Sava...

Visoki, mršavi, uvek elegantno obučeni Pekić, gospodskog ponašanja i naglašene uljudnosti, uljuđivao je i neuljuđene, a priča o njegovoj robiji i časnom držanju u zatvoru, išla je ispred njega i širila mu put. Upravo su izlazili „Skakavci“ kada su za odvojenim stolovima u Domu Armije sedeli, svak sa svojim društvom, Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, i kako to kod Srba biva, glasno se prepucavali... „To što sam ja bio u zatvoru, po vašim tadašnjim pozitivnim zakonima, i trebalo je da budem“, piskutao je Pekić. „Na meni se vršila vaša pravda. Nemam primedbi. Ali vas su hapsili i tukli vaši“... „Da se ti malo nosiš... i jedeš...“, psuje Dragoslav... „A da se i Vi nosite, i jedete. Niko vam ne brani“, onim svojim falsetom kaže Pekić...

Nekolike godine pre Pekićeve smrti sedeli smo u Budvi. Pekić je bio drukčiji... Ozaren. Pričao je kao kroz neku koprenu. Kao da je odsutan. Kao da je negde drugde... Onda se digao i na onim nesrazmerno dugim nogama, koje su mu do prsa dopirale, kao na dva štapa, kao glumac na štulama, pomešao se sa gomilom. Pratili smo njegovu pognutu glavu koja je nad mnoštvom štrčala. Neko reče: zanesen čovek. Kažem: Trska koja misli... Ironično zanesena trska koja misli...

(Nastaviće se)


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije