DUGO se u Crnoj Gori i celoj ondašnjoj Jugoslaviji polemisalo o ideji da se kosti kralja Nikole i njegove porodice prenesu na Cetinje. Ideološke, političke, kulturne, moralne i sve druge dileme "preseklo" je državno rukovodstvo. Odlukom Predsedništva Crne Gore, uz odobrenje Saveznog komiteta za rad, zdravstvo i socijalnu politiku tadašnje SFRJ, odlučeno je da se sahrana organizuje 1. oktobra 1989. godine.

Prethodila je, opet, polemika: pozivajući se na neke izjave samog Nikole I, Nikšićani su tražili da se kralj sahrani u njegovoj zadužbini u njihovom gradu, u hramu sv. Vasilija Ostroškog. Cetinjani su, pak, uveliko pripremali dvorsku crkvu na Ćipuru za definitivni povratak Gospodara.

Vlasti su odlučile - Cetinje.

Tog 1. oktobra 1989. kralj Nikola je, reklo bi se, opet ujedinio Crnu Goru. Njegovo poslednje "putovanje", od Sanrema, preko cele Italije, i brodom od Barija do Bara i Crne Gore, bio je spektakl za ceo svet.

Na gatu barske luke kovčege sa telima kralja i kraljice dočekali su njegov praunuk Nikola sa porodicom, troje prinčeva i princeza iz dinastije Savoja, kneževi iz loze Romanov, Linda i Jelisaveta Karađorđević... Počast u Baru, za koji je sam kralj govorio da je "biser njegove krune", odali su i članovi Predsedništva Crne Gore, predstavnici diplomatskog kora iz Beograda i masa sveta.

Vladika Amfilohije crkveni obred obavio je na brodu "San Marko", kako bi se izbeglo da liturgiji prisustvuju i vojna lica iz tada još postojeće, prokomunističke JNA.

Trideset hiljada ljudi iz Bara ispratilo je povorku ka Budvi, Kotoru i dalje, Njegušima, gde su ispred njegove rodne kuće kralju-gospodaru odali počast njegovi savremenici Ilija Vulović, Vuko Popović, Pavo Ljesar i drugi. Kolona je prošla i kroz Čevo, rodno mesto kraljice Milene.

Najdirljiviji čin zbio se kada je 80.000 ljudi, uz zvona crkve svetog Jovana u Bajicama, dočekalo povorku na cetinjskim ulicama. Noć uoči sahrane kovčeg sa telom "cara junaka" bio je, uz mimohod naroda, smešten u sali Ivana Crnojevića, onoj istoj u kojoj je Nikola 83 godine ranije krunisan za prvog crnogorskog kralja.

Na lafetu koji je vuklo šest crnih konja pokrivenih crnim pokrovima, uz počasne odrede Bokeljske mornarice, Crnogoraca u nošnjama i pravoslavno sveštenstvo, sunčanog 1. oktobra Nikola i Milena još jednom su prošli Cetinjem.

Prvi i poslednji crnogorski kralj sahranjen je uz počasti koje se odaju državniku i ratniku, u crkvici u kojoj počiva i prvi gospodar Crne Gore, Ivan Crnojević. Na sprovodu je bilo 200.000 građana!

- Danas su na Cetinju uzigrale duše prađedovske - besedio je nad odrom kraljevskog para vladika Amfilohije. - Danas se raduje prah svih koji su služili svetoj i velikoj istini i njoj dušu prinosili. Vesele se i raduju, jer, evo, dočekujemo danas na Cetinju Gospodara Crne Gore i Brda, kralja Nikolu, sedmoga i poslednjega izdanka iz svetorodne loze Petrovića. Mi ovde, pred Bogom i istorijom, odužujemo dug.

Sahranu kralja tadašnji državni vrh ocenio je kao "kulturni čin od opšteg istorijskog značaja".

- Gospodare, evo te opet u Crnoj Gori i na Cetinju, u tvom i našem gnijezdu slobode - oprostio se od kralja Branko Kostić, tadašnji predsednik Predsedništva SR Crne Gore.

Mnogi su ovaj 1. oktobar 1989. proglasili za dan ispunjenja zaveta i međusobnog praštanja.

Dan kasnije, u grobnicu u crkvi na Ćipuru položene su i kosti Nikolinih i Mileninih kćeri Ksenije i Vjere, takođe prenesene iz Sanrema.

Sve do tih dana, još od dolaska komunista na vlast, kralj Nikola je bio "nepodoban": izbačen je iz čitanki, proteran iz novina, zabranjivan u istorijskoj i političkoj literaturi... Ali, Gospodar i njegova senka pratili su Crnogorce i ceo 20. vek, pa je i njegov povratak u otadžbinu značio s jedne strane korak ka skidanju jednoumlja i mraka, a s druge i vraćanje duga velikom državniku.

Onaj drugi deo tog duga - naučni, politički i kulturni sud o kralju Crne Gore i brda, reklo bi se, nije još odužen.


NAPISAO TRI TESTAMENTA

Raznim povodima, kralj Nikola napisao je tri testamenta.

U prvom iz 1882. godine izjavio je da u slučaju smrti imenuje kraljicu Milenu za regentkinju, do punoletstva knjaza naslednika Danila. O imovini nema ni reči.

U drugoj oporuci, pisanoj na Cetinju 1915. a dopunjenoj u Parizu 1916, kralj je vlast ostavio sinu Danilu, a pozamašnu imovinu precizno podelio ostaloj deci.

Javnosti je najpoznatiji treći testament iz 1917. godine, naslovljen direktno prestolonasledniku Danilu.

- Ne ostavljam ti zemaljska bogatstva. Dobro ti je poznato da ih nemamo - stoji u tom amanetu.

Treći testament je, praktično, samo poruka naslednicima, neka vrsta eseja prepunog finih misli o etici i politici. Suština je da kralj nije želeo ni osvetu, ni svađu, ni inat, ni preganjanja oko imovine, već je savetovao da praštaju i popuštaju.


Nastaviće se