Barjak druge boje

Dr Dragoslav Slović

nedelja, 15. 11. 2009. u 00:00

Барјак друге боје
Razvijaju?i svoju zastavu, tu?e nismo gledali sa simpatijama. Srpski nacionalizam nije uski i glupi šovinizam

NACIONALNA osećanja su prirodno stanje svakog normalnog ljudskog duha i ono proizilazi iz čovekove svesne identifikacije o pripadnosti nekom etnosu ili bilo kakvoj organizovanoj grupi. Čak i osećanje da navijamo za isti klub čini nas bliskim, iako se međusobno ne poznajemo, pa se može smatrati da smo mi civilizovani sve dok smo sposobni da se divimo njegovim rezultatima i uspesima. Poštovanje pripadnosti nekom etnosu, pa čak i ispoljavanje običnih nacionalnih strasti, je plemenito osećanje koje izvire baš iz te identifikacije i iz ličnih simpatija ili animoziteta prema nekom ili nekoj pojavi.
Poštovanje svog etnosa je plemenito, kulturni ljudi o njemu govore kao o svetinji, čak i ako ne znaju ni jednu reč jezika svog naroda. Malo ko od nas je zapamtio svog pradedu, a neki čak ni dedu, ali o njima uvek govorimo sa ljubavlju i poštovanjem. Za to imamo krajnje iracionalno objašnjenje. Jednostavno ;oni su naši, ili moji a to je dovoljno da ih poštujem i da ih volim.
Generacija autora ovog dela je bila ushićena vestern filmovima i divila se zastavama koje su razvijali kauboji i indijanci, a da nikome nisu zasmetale boje tih zastava. U isto vreme u Srbiji je oduvek bila tradicija da se na svim svetkovinama razvijaju barjaci koji su pratili i svadbe i sahrane. Barjake drugih naroda u ovom okruženju nikada nismo gledali sa simpatijama, kao što smo imali prilike da vidimo da je i srpska zastava u nekim mestima paljena ili cepana, a da za to po našem uverenju, nije bilo nikakvih razloga.
PROBLEM očigledno nije u tuđoj zastavi, već u nepripremljenosti našeg bića da je vidimo pored sebe. Tu tuđu zastavu nikad nismo gledali kao deo tradicije već kao paradu, kao provokaciju, kao šenlučenje i kao izazivanje. Problem je dakle u našoj spremnosti da takvu tuđu zastavu vidimo pred sobom, posebno ako je razvijena i ako leprša. U isto vreme indijanske zastave koje smo sa simpatijama gledali u filmovima su u nama izazivale osećanje divljenja.
Da bi se shvatila suština srpskog nacionalnog duha i onog što bismo podveli pod pojmom “nacionalizam”, valja razjasniti način na koji se on razvijao u našem nacionalnom tkivu.
Ideja nacionalizma je očigledno bila ona ideja kojom je Srbin branio svoj etnos i svoju veru, te je ona kao pojava u tom obliku bila sinteza pravoslavlja i srpstva. Sa njom je srpski etnos očuvao svoj identitet, svoj jezik i svoju veru. Vera je u tome imala dominantnu a moglo bi se reći i odlučujuću ulogu.
Vladika Nikolaj kao čovek koji je duboko poznavao dušu našeg čoveka ga predstavlja na sledeći način:
Nacionalizam srpski je univerzalan hrišćanski, nikad uski i glupi šovinizam.
U doba najveće javne kritike na srpski šovinizam boravio sam u Švedskoj gde sam proučavao ponašanje naših etničkih zajednica. Iz elementarne pristojnosti na koju me obavezuje naslov ovog dela, u njemu ću pisati samo o zapažanjima koja se odnose na srpski narod i način na koji su tamo Srbi ispoljavali svoja nacionalna osećanja.
A tu se, na žalost on svodio na pivce, prasence, srpsko kolo, druženje i pesmu, i to onu zavičajnu, koja u srce dira.
NA TOM nivou su Srbi tamo pokazali svoj nacionalizam koji je upravo onakav kakvim ga predstavlja Vladika Nikolaj. Za razliku od drugih, on nikada nije imao elemente šovinizma.
Na moje čuđenje, oni koji su se hvalili četničkim poreklom i četništvom o njemu ništa nisu znali.
Slobodan Jovanović na sledeći način objašnjava ovaj fenomen.
“Što se tiče Crkve, ona je bila prinuđena da svoj uticaj obrne onamo gde joj je put još ostajao otvoren. Ni njeni najžešći protivnici nisu joj mogli osporavati pravo da se bori na nacionalnom polju, gde je ona za vreme Turaka stekla velikih zasluga. Time je utvrđeno spajanje pravoslavne vere i srpskog nacionalizma. Usled toga srpski nacionalizam bio je sav prožet onim fanatizmom koji religija daje, dok je čisto laički moral Dositejeve škole ostao u svojoj prevelikoj trezvenosti, gotovo sasvim lišen oduševljenja.”
U prosvećenom obliku, ideju srpskog nacionalizma je posebno razvijao Vuk Karadžić, veran sledbenik ideje nemačkog romantizma. Njegove ideje nacionalizma bazirane su na narodnom umu, na umotvorinama, na pesmi i na izvornoj srpskoj tradiciji. Bolje rečeno, izvorna narodna snaga je bila njegova ideja vodilja i izvor inspiracija. Na taj način on je upućivao srpski narod da nađe unutrašnju snagu, da prepoznaje svoje vrednosti i da u sebi vidi puteve svoje budućnosti.
Njegove poruke su humanističke i etičke do vrhova ljudske moralnosti. Uostalom to je bila unutrašnja sadržina celokupne srpske mitologije i srpskog duhovnog stvaralaštva sačuvanog baš u tim narodnim umotvorinama. U tom delu on nije bio originalan ali je na originalan način zapazio da baš ove vrednosti treba sakupiti i sačuvati za budućnost.

ROVITI BALKAN
SloŽeni istorijski događaji doveli su narode na Balkanu u položaj da su svoju ljubav i ideju ujedinjenja do te mere izvitoperili pa su je podigli na nivo neshvatljive netrpeljivosti za koju ima malo primera u svetu. Razvio se nacionalizam u značenju šovinizma.
Bez pretenzija da se nacionalizam na Balkanu tumači u značenju koje je kasnije dobio “šovinizam”, valja istaći da je glavni uzrok za to bilo nerešeno nacionalno pitanje svih balkanskih naroda, a pre svega srpskog. Ni jedan narod na Balkanu početkom 20 veka nije imao rešeno nacionalno pitanje, pa je bilo prirodno da su Srbi nastojali da se artikuliše njihovo nacionalno biće. U isto vreme zbog preplitanja raznih stranih uticaja.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije