Patriota po profesiji

Dr Dragoslav Slović

subota, 14. 11. 2009. u 00:00

Патриота по професији
Patriotizam je kurentna roba, samo treba na?i naivnog kupca. Rat u kome su svi Srbi bili na jednoj strani

PATRIOTIZAM je oduvek bio na visokoj ceni u srpskom narodu, pa su ljudi koje je on krasio bili najbolje tretirani u njemu. Oduvek je bila velika čast boriti se za svoj narod, pa je i najveća žrtva za njega i srpsku veru, bila premala cena koju je Srbin u prošlosti bio spreman da plati. Ovaj pojam je u srpskom etnosu oduvek bio maglovit iz razloga što se u daljoj prošlosti on daleko više dovodio u vezu sa hrišćanskom verom, da bi u vremenu jasnog artikulisanja etničke strukture postao simbol borbe za srpstvo. Istorijski gledano, možemo smatrati da je prvi svetski rat bio poslednja faza srpskog iskrenog patriotizma u najširem značenju, pa su se mnogi dobrovoljci uključili u ratne operacije, iako su živeli čak i na drugim kontinentima.
Ujedno patriotizam je bio i najveće razočarenje koje je imalo za posledicu ratno profiterstvo i to od onih koji su za to vreme švercovali i liferovali raznu pokvarenu robu, često korumpirajući ljude koji su u ime vojske vršili njenu kupovinu. Problem je još i u tome što su mnogi ratni profiteri posle toga dobili ordenje, koje je po svim moralnim kriterijumima pripadalo onima koji su ostali u jarugama ili na bojištima, kao i onima koji su se časno borili za svoj narod.
Visok patriotski moral srpskog ratnika je ugušen u miru. Generali koji su ga vodili gurnuti na sporedan kolosek, ponekad čak i sa tretmanom ljudi koji žive van svog vremena.
PRVI svetski rat je bio poslednji boj u kome su Srbi organizovano stajali na jednoj strani. Već u drugom oni su se našli na više strana, pa se patriotizam dokazivao propagandom a ne delima. Kada nastanu istorijske okolnosti da se patriotizam i izdaja dokazuju propagandom, a učešće u borbama svedocima, nacija je izašla iz mentalne ravnoteže. Ona se tada nalazi u najvećem zlu u kome se jedan narod može naći.
Socijalistička ideja je akcenat patriotizma prenela sa nacionalnog na socijalni status, pa je ona na svoj način opet obmanula srpski etnos i u velikoj meri ugušila njegov patriotizam dajući mu socijalna obeležja.
Neki narodi, kao na primer Englezi, nemaju potrebu da dokazaju patriotizam, da pevaju slobodarske pesme, niti da hvale svoj narod.
O slobodi pevaju neslobodni narodi.
Patriotizmom se hvale šićardžije.
Hrabrošću se hvale kukavice.
Poštenjem se hvale lopovi.
Ostali svoja osećanja dokazuju vršenjem svojih dužnosti. Način vršenja dužnosti dokazuje kvalitete čoveka i naravno njegov patriotizam kao deo tih kvaliteta.
Logika stvari pokazuje da tamo gde se nacionalna ideja prevashodno obeležava socijalnim motivima guše nacionalna osećanja. Baš taj socijalni motiv bio je jedan od ključnih razloga zbog kojih je srpsko nacionalno osećanje u drugoj polovini HH veka omekšalo, pa je čak u jednom vremenu delovalo uspavano. Suviše grubi napadi na srpski etnos i loše političke namere onih koji su ga napadali i gurali u propast kao i tradicionalni srpski inat koji se probudio kao reakcija na te događaje, pomogli su da se ovo osećanje u datom istorijskom trenutku razvije. Ono je artikulisano u kritičnom trenutku ali bez valjane intelektualne pripreme koju je zahtevalo ovo vreme. Baš zbog toga je u svetskim relacijama ova situacija medijski zloupotrebljena na štetu srpskog naroda.
Jedan naš profesor na fakultetu godinama je pričao o patriotizmu i srbovanju, a svoju decu je poslao da žive u Americi. Oni su čak i nasleđe odavde preuzeli preko advokata. Oni su tamo primili državljanstvo i nikada se nisu vraćali. Ima li veće neiskrenosti od toga?
Iz tih razloga, nema većih podvala od patriotskih beseda u ovom vremenu. One ništa ne koštaju a u Srbiji još uvek mnogo donose, naravno samo onima koji ih plasiraju.
Patriotizam na rečima je roba koja se prodaje. Samo treba imati dovoljno naivnog kupca da je prihvati i da je kupi, što će reći: da poveruje takvim patriotama.
PRAVI rodoljubac, pisao je Vuk Karadžić, ne treba da ljubi svoje otačastvo kao svinja potok gđe nalazi žira i vode, nego da ga ljubi makar kako od njega bio udaljen i makar mu ono i zlo željelo i činilo. Nego muka je u tom što nepametni i neprosviješteni ljudi ne daju ništa dobro učiniti, jer svaki tuđi rad i uspjeh smatraju svojom štetom i svima svojim silama ometaju, a ni sami ne znaju pravo, zašto to čine.
U novije vreme patriotizam se često poistovećuje sa primitivizmom pa se takav stav prema njemu pojavljuje kao pomodarstvo. U generaciji mladih ljudi koji danas treba da služe armiju velika je jagma za tzv. civilnim služenjem vojnog roka. Mladi ljudi sve manje žele da stanu pod nacionalnu zastavu i sve manje su spremni da se odazovu na bojni poklič, čak ni na onaj koji je ovde citiran "Srbija te zove". Kako li bi danas izgledao čin obraćanja Karađorđa rečima:
Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi.
Prota Mateja je svedočio da su Valjevci od radosti pevali. Danas bi se sigurno smejali.
Razume se, da se ovaj odnos može tumačiti na više načina, pa i tako da je svet emancipovan pa ne vodi bezumne borbe u svetu u kojem ima mesta za sve nas i da svi imamo šansu da opstanemo i preživimo. Prema tome, valja preispitati kriterijume patriotizma i njihove definicije, posebno onu koju tradicionalno nosimo u srcima. Izgleda da je ovo vreme izbacilo u prvi plan neke drugačije definicije pa se ponovo treba pozvati na časno vršenje svojih dužnosti: lekar koji časno leči bolesnika, sudija koji časno sudi, profesor koji časno vaspitava i obrazuje, svako ko pošteno obavlja posao koji radi je po savremenim kriterijumima najveći patriota. Došlo je dakle vreme da nam profesionalne patriote nisu više potrebne, te da ih treba prepoznati i ignorisati.

"DOBAR" SRBIN
Srbi izgleda, još uvek lako veruju svojim patriotama, posebno onima kojima je patriotizam zanimanje.
Često će se u našoj kafanskoj retorici čuti da je neko "veliki" ili "dobar" Srbin. Možemo li se zapitati: po čemu je neko "veliki" ili po čemu je "dobar" Srbin? Izgleda da veliki Srbi to dokazuju velikim pričama, a da dela ne mogu da dokažu našu veličinu. Dela su nemušta. Ona ne umeju da govore. O delima se i onako ništa ne piše i ne objavljuje u novinama. Novine pišu o ljudima, a dela su samo povod da se piše o ljudima. Dela su ponekad alibi za veličinu ali i za prevaru.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije