Štetner ostao pod Avalom

Dr Venceslav Glišić

četvrtak, 22. 10. 2009. u 00:00

Штетнер остао под Авалом
 Poginulo ili zarobljeno 17.000 vojnika i oficira iz Štetnerove grupe, a samo 4.000 prešlo u Srem. Bucalo i nema?ki oficir u trenu zapucali i - poginuli

IZJUTRA 17. oktobra napadajući iz rejona Boleča položaje sovjetskih i jugoslovenskih jedinica, Nemci su potisnuli jedinice 21. srpske divizije sa leve strane reke Bolečice i došli do linije Erino brdo - Golo brdo i nalazili su se na četiri do pet kilometara od grada. Jedinice 21. divizije povukle su se na poslednju odbrambenu liniju pred gradom, Stojičino brdo - Kumodraž. Istovremeno, korpus Štetnera napao je položaje 15. gardijske mehanizovane brigade koja je odstupila na nove položaje.
Najkritičniji trenutak nastupio je 17. oktobra kad su Nemci silovitim jurišima prodirali prema Kumodražu. "U svanuće neprijatelj se iznenada pojavio na krilima našeg položaja i počeo bočno tući. Nastala je jedna od najtežih borbi za Beograd. Zapretila je opasnost da jedinice budu blokirane", zapisano je u operacijskom dnevniku 21. divizije. U tom trenutku pritekao je u pomoć 3. bataljon Druge proleterske brigade i napad je bio odbijen.
Čim se stabilizovao front počeo je protivnapad i jedinice NOVJ su prodrle u Veliki i Mali Mokri Lug. Oko podne u pomoć su stigle kaćuše i avioni koji su počeli da bombarduju nemačke položaje. Uveče 17. oktobra komandant 21. divizije pukovnik Miloje Milojević dao je znak za opšti napad u kome je učestvovalo pet brigada NOVJ i gotovo cela 15. gardijska mehanizovana brigada. Neprijatelj je potisnut i jedinice NOVJ su u toku noći stigle do Boleča i počele da stežu obruč oko Štetnerove korpusne grupe.

Obruč kod Boleča

POSLE podne štab 1. armijske grupe NOVJ doneo je odluku za opšti napad na nemačke snage opkoljene na smederevskom putu. Glavna uloga poverena je 21. diviziji ojačanoj 2. brigadom 6. proleterske i 1. brigadom 5. krajiške divizije. Njoj su sadejstvovali 5. i 12. brigada 11. divizije iz rejona Avale i 23. srpska divizija 14. korpusa sa juga od Vrčina. Na istočnoj ivici Beograda bila je grupisana glavnina 5. krajiške divizije. Na taj način na težište operacije 1. armijske grupe u rejon jugoistočno od Beograda, protiv okruženog neprijatelja grupisano je oko pet divizija NOVJ.
Po naređenju komandanta 3. ukrajinskog fronta maršala Tolbuhina za napad protiv Štetnerove grupacije određene su sledeće sovjetske vojne snage: jedinice 75. streljačkog korpusa, 5. samostalna motostreljačka brigada ojačana minobacačkim pukom i samostalnim bataljonom amfibijskih vozila, 5. gardijska mehanizovana brigada, po jedan streljački puk 73. gardijske i 236. streljačke divizije, gardijski (raketni) bacači i samostalni artiljerijski i jurišni protivtenkovski puk. Za rukovođenje sovjetskim snagama u rejonu borbenih dejstava obrazovana je operativna grupa štaba 57. armije sa načelnikom štaba general-majorom Verholovičem na čelu.
Izvršavanje plana napada počelo je uveče 17. septembra, postepenim ali sigurnim zatvaranjem obruča oko Boleča, i sve je izvedeno onako kako je bilo predviđeno. Okruženoj nemačkoj grupaciji upućen je ultimatum da se preda. Pošto su Nemci to odbili, jedinice 1. armijske grupe NOVJ i 3. ukrajinskog fronta krenule su u odlučan napad. Čitave večeri i noći vođene su ogorčene borbe i Štetneru je bilo jasno da se ne može probiti u grad sa istoka. On je 17. septembra doneo odluku da se iz obruča probija ispod i preko Avale, a potom dolinom Topčiderske reke kako bi nedaleko od Čukarice preko pontona prebacio svoje trupe preko Save. Zbog toga je naredio da se ostavi celokupna tehnika pored ostalog i oko 1.000 automobila. Vojnicima je bilo naređeno da zadrže samo puške, automate i mitraljeze.
Da bi ostvario ovu odluku u noći uoči. 18 oktobra izvršio je pregrupisavanje svojih snaga i obrazovao je tri borbene grupe: grupu “Vitman” koja je bila najjača grupa predviđena za proboj i grupe “Hildebrant” i “Langrok” da štite bok prilikom prodora iz pravca Beograda.

Prsa u prsa

U TOKU noći krenula je u napad grupa “Vitman” u dva pravca: jednom kolonom u pravcu Vrčina, a drugom prema selu Zuce sa zadatkom da zauzme rejon planine Avala i obezbedi prodor ostalih nemačkih snaga ka zapadu. Severno od Vrčina došlo je do borbe u susretu leve kolone borbene grupe “Vitman” i 1. brigade 5. divizije. Borci ove brigade pomešali su se sa Nemcima pa je došlo do borbe prsa u prsa, ali Nemci nisu uspeli da se probiju. Ispred Leštana, poručnik Bucalo susreo se sa nemačkim oficirom na nekoliko metara, obojica su skoro istovremeno opalila iz revolvera i poginula.
Desna kolona grupe “Vitman” zaustavljena je u selu Zuce od 12. brigade 11. divizije. Bez obzira na gubitke Nemci su preduzeli nove napade i uspeli su da zauzmu Zuce i nastave proboj do same Avale. Nastala je trka ko će pre izbiti na vrh Avale, jer od toga je zavisio ishod ove borbe, a i celokupne bitke.
Brža je bila 12. krajiška brigada 11. divizije. Njen komandant Mile Vučenović poručio je štabu 11. divizije:”Preko nas živih boraca 12. brigade Nemci neće stići do Avale”. Deo grupe “Vitman” koji je jurišao na Avalu bio je pod komandom generala Štetnera. Pri vrhu Avale vodila se borba iz neposredne blizine, smenjivali su se juriši sa jedne i druge strane. Prilikom napada na Avalu poginuo je i sam Štetner i više kod Nemaca nije bilo jedinstvene komande, pa su se nemačke jedinice počele osipati.
Oko okružene grupe “Vitman” između Vrčina, Zuca, Avale i Šupljeg kamena svakog sata se obruč sve više stezao, ali se Nemci nisu predavali. Do jutra 19. oktobra gajili su neke nade u proboj. Međutim kad je obruč konačno stegnut i kad su jedinice NOVJ istovremeno napale sa svih strana silovitim udarom 2. proleterske brigade 6. divizije, 12. brigade 11. divizije i 14. brigade 23. divizije sa položaja Karagača-Marinovac-Zuce-Beli Potok, a sa Avale sa brigadama 12. korpusa, uz pomoć sovjetske avijacije, tenkova i artiljerije za Nemce nije bilo šanse da izvrše proboj.
Izjutra, posle tročasovne artiljerijske vatre i neprekidnih udara sovjetske jurišne avijacije neprijatelj je počeo da se predaje. Predveče 19. oktobra u rejonu Ljuta strana bila je ostala jedna grupa od 1.500 nemačkih vojnika, ukopana pružala je žilav otpor u okruženju, ali je i ona tokom noći uništena. Do kraja dana osnovna masa nemačkih snaga na Avali je uništena. Na tom pravcu Nemci su izgubili oko 7.000 vojnika i oficira.

Put smrti

DOK su se tri dana vodile borbe na Avali i oko nje, ojačana 21. divizija NOVJ krenula je u napad pre svanuća 18. oktobra, razbila nemačke jedinice na levoj obali Bolečice i zajedno sa 15. gardijskom mehanizovanom brigadom prodrla u rejon Boleča. Istovremeno su jedinice 74. i 233. streljačke divizije 75. streljačkog korpusa prodrle sa istoka u rejon Vrčina i Boleča, dok su trupe 4. gardijskog mehanizovanog korpusa i jedinice 73. gardijske i 236. streljačke divizije prodirući sa severozapada osvojile liniju Leštane - Boleč. Do kraja dana uništene su grupe “Hildebrant” i “Langrok”.
U ovoj borbi Nemci su pretrpeli velike gubitke. Samo 21. divizija je zarobila 1.100 nemačkih vojnika i zaplenila oko 1.000 automobila, oko 200 topova raznog kalibra i mnogo drugog oružja i opreme. Ipak, iz obruča se na razne načine probilo oko 4.000 nemačkih vojnika, koji su se preko Mačve povukli u Srem trpeći usput gubitke od jedinica NOVJ.
Put od Malog Mokrog Luga do Grocke bio je zatrpan uništenom tehnikom i leševima vojnika sa obe strane.
"Odmah po završetku boja obišli smo područje između Avale i Grocke - Šuplji kamen, Zuce, Mokri Lug, Vrčin", pisao je Peko. Sve je bilo prekriveno leševima nemačkih vojnika i oficira izmiješanih sa razbijenom tehnikom, koja se užarena dimila od izgoretine kamiona i tjelesina”. Prema izjavama zarobljenih oficira iz Štetnerovog štaba, poginulo je ili zarobljeno 17.000. vojnika i oficira iz Štetnerove korpusne grupe. O tom podvigu jedinica Narodnoslobodilačke vojske i Crvene armije postojala je ploča na Avali na kojoj je bila zabeležena ova zajednička pobeda dveju armija. Nekoliko godina posle rata je skinuta, verovatno za vreme sukoba sa Informbiroom.

BOJ DO UNIŠTENJA
"O neprijateljskim snagama smo znali onoliko koliko je nephodno da pređemo u odlučan protivnapad. Inicijativu smo namah preuzeli a bilo je važno da je ne ispuštamo iz ruku sve do okončanja tog krupnog boja: uništenja i zarobljavanja Grupe Štetner", pisao je kasnije Dapčević.

ZADAH LEŠEVA
KAD je prolazio za Beograd 20. oktobra šef britanske vojne misije Ficroj Meklejn je kasnije opisao šta je video: "Leševa je sva sila, polagani poput klada jedni na druge. Neki su još imali zelene uniforme Vermahta...Videli smo stotine i stotine leševa. Vazduh je bio pun sladunjava zadaha smrti".
(Nastaviće se)