Titu raport sa streljanja

ponedeljak, 18. 05. 2009. u 00:00

Титу рапорт са стрељања
 Istori?ari Latas i Mileti? smatraju da KOS ?uva podatke o grobu ?etni?kog komandanta. Dražinu decu nije zanimala o?eva sudbina. U depou oko 700 sanduka punih istorije

 Piše: Marko Lopušina
ČETNIČKIM pokretom i Dražom Mihailovićem dugo su se pored Dušana Stupara bavili istoričari Branko Latas, Petar Morača, Milislav Sekulić i Antun Miletić. To su ljudi koji poznaju svaki papirić u srpskim arhivima o Dragoljubu Mihailoviću.
- Prelistao sam mnoga arhivska dokumenta i u njima našao vrlo malo izveštaja o streljanju pripadnika nacionalnih snaga i četničkog pokreta. Čitao sam, na primer, samo izveštaj o streljanju Jezdimira Dangića u Vreocima, jer drugih u arhivima nije bilo - kaže Branko Latas.

Ljubavna pisma
ISTORIČAR Branko Latas kaže da u poratno vreme nije postojalo pravilo, ni u armiji, ni u policiji, da se pišu izveštaji i zapisnici o streljanju, kao i službene umrlice.
- Tita i Rankovića su usmeno izvestili da je sudska presuda nad Dražom Mihailovićem izvršena. Međutim, mogu da pretpostavljam da i ako su ti izveštaji službeno napisani, namerno nisu ostavljani kao dokumenti u arhiv i namerno se nama istoričarima ne daju - kaže Latas.
U arhivu su, na primer, u kutiji broj 323 sačuvana Dražina ljubavna pisma, koja je pisao raznim ženama iz Rusije, Češke, Rumunije i Poljske, ali nema izveštaja o njegovom streljanju.
- Zbog toga što se dokumenta skrivaju postoje nagađanja da je Dražu Mihailovića ubio pukovnik Vujošević, ispalivši mu metak u potiljak. I da je u Dražu pucao i drug Plavi, koji je bio službeni egzekutor Jugoslovenske armije. Svašta se priča, jer se i ta istina skriva u vojnim arhivima - kaže Branko Latas, koji je svojevremeno imao i fotografiju Draže Mihailovića pred streljanje, u belim čarapama.
Istorijska građa o četničkom pokretu i đeneralu Draži je smeštena u Arhivu BIA, Arhivu Srbije i Vojnom arhivu. Glavna dokumentacija o Draži Mihailoviću se nalazi u podrumu Vojnog arhiva u Žarkovu. U depou ima oko 700 sanduka sa istorijskom građom, pa je kustosima mnogo puta teško da nađu traženi dokument. Istraživanje dokumenata se u Vojnom arhivu obavlja na prvom spratu u za to specijalno uređenoj kancelariji. Uvid u dokumenta mogu da imaju samo naučni radnici i funkcioneri iz pravosuđa. Zabranjeno je da se dokumenta kopiraju ili iznose iz zgrade Vojnog arhiva.
Vojni istoričar Antun Miletić je jedan od onih koji je pregledao sva Dražina dokumenta, ali nije našao nijedan o njegovom streljanju i sahrani. On to tumači kao posledicu činjenice da su Ozna i KOS tajno sahranjivali osuđene ratne zločince i izdajnike.

Kao N. N. lica

PREMA specijalnom uputstvu Vojnog suda osuđeni ratni zločinci su sahranjivani kao N. N. lica na nepoznatim, odnosno tajnim mestima. I samo su članovi najuže porodice mogli da traže da im se kaže gde su ti grobovi. U slučaju Dragoljuba Mihailovića ovaj propis nije sproveden. Kada je presuda Vojnog suda objavljena i izvršena, po zakonu su jedino članovi porodice imali pravo da traže informaciju o tome gde je Dragoljub Mihailović pogubljen i sahranjen. Niko se, međutim, ni Dražin sin Branko, ni ćerka Gordana, ni brat, nisu interesovali za sudbinu njihovog oca, odnosno brata - kaže danas Antun Miletić.
I on objašnjava da je tih poratnih godina takva bila i sudbina nemačkog generala Lera, njegovih 24 visokih oficira, kao i mnogih oficira četničkog pokreta, osuđenih na smrt. Razlog je što su se mnogi članovi četničkih porodica pred kraj rata priklonili partizanima i komunistima.
- Dražina deca Branko i Gordana Mihailović nisu se brinuli za oca, niti su tražili posle njegovog streljanja podatke o njemu, jer su kao partizani bili na suprotnoj političkoj strani. Kada je njihov otac streljan kao ratni zločinac, Branko i Gordana su dobili boračke penzije. Ni sam Draža Mihailović pred streljanje, nije izrazio želju da se vidi sa svojom decom. Nisu Branko i Gordana Mihailović bili takav usamljeni slučaj, jer je mnogo četnika posle prelaska u partizanske odrede, dobilo boračke penzije - tvrdi Antun Miletić.
Vojni istoričari tvrde da danas mnoge javne ličnosti i novinari traže na uvid dokumenta o Draži Mihailoviću, ali da ih trenutno pregleda samo jedna žena, koja je za to dobila odobrenje. Otuda i strepnja vojnih istoričara da novoosnovana Državna komisija za traženje grobnice Dragoljuba Mihailovića neće uspeti da dođe do istine.
- Dražu Mihailovića je uhapsila Ozna, ali mu je sudila država FNRJ u Vojnom sudu. Iako se Tito trudio da udovolji Zapadu i da suđenje Dragoljubu Mihailoviću bude po propisima, u tim vojnim arhivama nema zapisnika o izvršenju sudske presude. Pretpostavljam da je zapisnik napisan, ali da ga je vojna tajna policija KOS sakrila i da ga i danas čuva kao najveću državnu tajnu - smatra Antun Miletić, koji je pregledao sva Dražina dokumenta, ali nije našao nijedan o streljanju i sahrani.

UNIŠTAVALI DOKAZE
Kao istoričar, Antun Miletić veruje da će istina o sudbini Dragoljuba Mihailovića biti utvrđena, ali smatra da to ne treba da radi država.
- Ako ima živih svedoka moguće je da se grob Draže Mihailovića pronađe, ali se onda otvara pitanje, šta ćemo sa ostalim tajnim grobnicama streljanih ljudi iz Drugog svetskog rata. Zašto bi Draža Mihailović bio izuzetak. Meni nije jasno zašto se država Srbija bavi istraživanjem istine o Dragoljubu Mihailoviću, jer to je posao istoričara, a ne Ministarstva pravde - pita se Antun Miletić.
Istoričari smatraju da je Tito bio pametan, a Ozna je bila mudra.
- Sakrili su ili uništili sve dokaze o egzekucijama, tako da su i sva dokumenta o streljanju Draže Mihailovića uništena - tvrdi jedan vojni istoričar, koji već decenijama istražuje sudbinu ovog četničkog komandanta.

ARHIVA O TAJNIM LIKVIDACIJAMA OSUĐENIH SKRIVA SE KAO "NESREĐENA GRAĐA"
TRAGOVI SVE DO MOSKVE

Penzionisani pukovnik Dragan Krsmanović, koji je od 2001. do 2007. godine bio načelnik Vojnog arhiva, kao iskusni arhivista priznaje da je put do istorijske istine o Dragoljubu Mihailoviću jako složen. I to iz najmanje dva razloga. Prvi je što je Vojni arhiv i dalje zatvorena institucija za javne radnike i građanstvo a drugi što dokumenta nisu arhivski sređena.
- ArhivskA građa o četničkom pokretu i generalu Dragoljubu Mihailoviću nalazi se u fondu Vojnog arhiva, vojnopravosudnih organa, ali i depoima tajne policije, pa i u stranim arhivima. U Vojnom arhivu dokumenta se nalaze u više fondova. Najviše ih je u arhivskom fondu "Četničkog pokreta Draže Mihailovića" koji se, i pored odluke Narodne skupštine Srbije iz 2004. godine o izjednačavanju oba pokreta, i dalje nalazi u grupi "Neprijateljske jedinice".
U tom fondu postoji preko 310 kutija arhivske građe sa više stotina hiljada listova originalnih dokumenata o ravnogorskom pokretu i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Ta građa je razvrstana po organizacijskoj šemi jedinica, od vrhovne komande, preko grupa korpusa, korpusa, brigada, do odreda i potom tematski o četničkoj omladini ili propagandi - kaže Dragan Krsmanović.
Krsmanović otvoreno priznaje da se, dok je bio prvi čovek Vojnog arhiva, dešavalo da istorijska dokumenta nestanu.
- Neka delikatna dokumenta o generalu Mihailoviću nisu predavana Vojnom arhivu, jer su ih preuzimale služba bezbednosti, Ozna, Udba i KOS. I o tome postoji zapis - "Dokumenta preuzela Ozna". I potom se tim dokumentima zauvek gubi trag. U arhivskoj građi nisam primetio bilo kakvo svedočenje nekog od aktera suđenja ili pogubljenja generala Mihailovića. Zapisnika sa streljanja i umrlice Draže Mihailovića u Vojnom arhivu nema. To ne znači da ih je neko ukrao, jer u arhivi nema zapisnika sa streljanja i umrlica ni za druga lica osuđena na smrt.
Praksa Ozne i KOS je bila da se osuđeni na smrt streljaju na jednom mestu, a sahranjuju na drugom. Tu metodologiju pogubljenja Tito je naučio u školi NKVD. Zato smatram da je i general Draža Mihailović pogubljen na jednom, a sahranjen na drugom mestu. Arhiv NKVD u Moskvi sigurno o tome ima neka dokumenta - pretpostavlja arhivista Dragan Krsmanović.
Prema njegovom svedočenju Vojni arhiv zvanično kao državnu tajnu čuva samo neka "izuzeta" dokumenta. Ali su i ta dokumenta posle 50 godina od nastanka, silom zakona postala dostupna javnosti. Zato Krsmanović pretpostavlja da skidanje oznake državne tajne sa arhiva generala Mihailovića važi samo za pristup dokumenata, koji se još nalazi u depoima službe vojne i državne bezbednosti KOS i Ozne, odnosno VBA i BIA.
- Vojno bezbednosna agencija je predala Vojnom arhivu deo svoje dokumentacije o Draži Mihailoviću. Ali, kada pokušate da dobijete neki od tih dokumenata KOS-a, nastala tokom 1944. i 1945. godine, nećete ih dobiti. Neko iz bivše JNA i u Vojsci Srbije se još boji da otkrije istinu o NOB-u. Arhiva o tajnim likvidacijama osuđenih se skriva pod oznakom "nesređena građa". A to znači, da VBA i Vojska Srbije ne žele da vam ih daju.
Krsmanović objašnjava:
- Verujem u tvrdnje čelnika Uprava bezbednosti JNA i SDB, kao i rukovodilaca VBA i BIA, da oni nemaju poverljive podatke o generalu Mihailoviću. Treba, međutim, pregledati arhive KOS i VBA i otkriti šta je sve od dokumenata uništeno u velikoj akciji čišćenja arhiva 1967. i 1968. godine. I da li je nešto od tog materijala za otpis i uništavanje mikrofilmovano. Treba prečešljati dokumenta, izvršiti ekshumacije pobijenih ljudi i suočiti se sa surovom prošlošću. To se može dogoditi samo ako država Srbija podrži akciju i izvede je do kraja - kaže Dragan Krsmanović.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije