Uspon nove vere

Darko Tanasković

14. 10. 2008. u 00:00

Успон нове вере
Biblijske pri?e našle su se i u prorokovoj verziji. Zašto Kuran zabranjuje alkohol i kocku

POSLE trijumfa kod Bedra, do punog izraza je došla krhkost Muhamedovog ugovora s Jevrejima, među kojima su neki od samog početka teško trpeli uspon nove vere u svom najneposrednijem okruženju, pa nisu propuštali da zlurado ukažu na neke nelogičnosti u sledu kuranske objave i da glasno “ispravljaju” iskrivljene islamske verzije biblijskih priča. Sve samopouzdaniji, Alahov poslanik odluči, stoga, da prestane s taktikom delimičnog povlađivanja starijim monoteistima Jevrejima, radi mira u kući. Muhamed je konačni razlaz i simbolički najavio promenom meseca velikog posta, za koji je propisano da ubuduće bude ramazan (ar. ramadan), mesec u kome je počelo objavljivanje Kurana i u kome se odigrala bitka kod Bedra.
Muslimanima je, takođe, naložio da se prestanu moliti svome Bogu lica okrenutog ka Jerusalimu, kao što su do tada činili, već da se usmere ka Meki, odnosno središnjem svetilištu u njoj, Kabi s Crnim Kamenom. Time je ujedno postavljena i nova meta ukupnog revnovanja muslimanske zajednice u Medini, zauzimanje Meke i njeno privođenje islamu.

Obračun

Ubrzo je došlo i do otvorenog obračuna s prvim jevrejskim plemenom, Benu Kajnuka, koji većinom bejahu zlatari, a ranije su u međuarapskim trvenjima podržavali medinsko pleme Hazredž. Ima mišljenja da je, pored verske surevnjivosti, Muhamedu i muslimanima smetala i imovinska nadmoćnost jevrejskih zajednica.
Posle poraza u žestokom okršaju, Banu Kajnuka bivaju prinuđeni da napuste Medinu i isele se u Siriju, a kuranske objave postaju sve određenije i oštrije u napadima na Jevreje, zbog njihovog ogrešenja, prvo o izvorni pakt s Bogom, a sad i o ovozemaljski ugovor s muslimanima.

Zatišje

Na unutrašnjem i spoljnom planu nastupa potom izvesno zatišje koje je osnaženom Muhamedu dobro došlo da učvrsti zajednicu, u kojoj više nije smelo biti mesta za one pesnike koji su se grubo obrušavali na Poslanika, kao i za “licemere” među Medinjanima, kod kojih su se počele javljati sumnje u pogledu bezrezervne ubeđenosti u ispravnost svih njegovih odluka i postupaka. Tokom ovog razdoblja relativnog mira, Muhamed uspeva da zadobije lojalnost nekih okolnih beduinskih plemena, čime se počinje stvarati šira zona njegovog uticaja.
Mekanci se nisu mogli pomiriti s porazom kod Bedra, tim više što su medinski muslimani nastavljali da presreću i pljačkaju njihove karavane, što im je ozbiljno ugrožavalo trgovinu. Stoga početkom 625. godine sakupiše, kako kazuje predanje, vojsku od oko tri hiljade ljudi i krenuše na Meku. Muhamed, koji je raspolagao s trostruko manje boraca, odluči da upredpredi opsadu Medine, izađe iz grada i sukobi se s Mekancima u podnožju brda Uhud. Usled izdaje dela medinskih “licemera” i neposlušnosti sopstvenih strelaca, muslimani pretrpeše težak poraz, više uglednika bi ubijeno ili ranjeno, a lakše povrede zadobi i sam Alahov poslanik, što izazva pometnju u redovima njegovih sledbenika.
Medinjani, međutim, opijeni slavljem zbog pobede, ovu nisu do kraja iskoristili za pokušaj uništenja muslimanske zajednice, tako da se Muhamed brzo oporavio. U zaoštrenoj klimi koja je posle bitke kod Uhuda zavladala u Medini, najgore je prošlo jevrejsko pleme Benu Nadir koje, doduše, nije učestvovalo u borbi, ali je, navodno, zajedno s medinskim licemerima kovalo zaveru protiv muslimana, pa čak pokušalo i da ubije Muhameda. Uz više razloga, a pre svega zarad vaspostavljanja ugroženog kredibiliteta Poslanikovog vođstva, procenjeno je da nepoćudne Jevreje treba primerno kazniti. Benu Nadir su petnaest dana odolevali napadima u svom utvrđenom predgrađu, ali su se napokon predali i bili proterani iz Medine. Utočište su delom našli kod svojih sunarodnika u bogatoj oazi Hajbar.
Osnovane su pretpostavke da baš u ovo vreme pada izricanje kuranske zabrane vina i igara na sreću muslimanima, jer je primećeno da ovi poroci dovode do nepoželjnog mešanja sa strancima i inovernima, što može zapretiti raslabljivanjem volje vernika i njihovim skretanjem s pravog puta.
Shvativši da je njihov zakleti neprijatelj nakon poraza kod Uhuda neočekivano brzo ponovo ojačao, Mekanci krenuše u svoj poslednji pohod na Medinu. Poučeni gorkim iskustvom iz prethodnih bitaka, oni ovoga puta, u savezu s nekolikim beduinskim plemenima, sakupiše zastrašujuću vojsku od preko deset hiljada ljudi i početkom 627. godine opsedoše grad. Muhamed je raspolagao s najviše tri hiljade branilaca, ali je dobro organizovao odbranu. Uneo je, navodno na predlog nekog Persijanca Selmana, i jednu novinu, dotad nepoznatu vojnoj veštini Arabljana - opkop, jendek (pers.-ar. handak) oko odbrambenih položaja, koja se pokazala odlučujućom za ishod bitke.

Povratak

Zbunjeni opkopom, a nevični dugotrajnom opsađivanju, Mekanci posle dvadeset dana digoše logor i vratiše se u Meku. Muhamed smesta odluči da iskoristi jedinstvenu priliku i oslobodi se i poslednjeg jevrejskog plemena u Medini, Benu Kurejza, koje se bilo, kako muslimanska tradicija kaže, pridružilo njegovim neprijateljima. Muslimani su uporno napadali, a zatim i razorili poslednja jevrejska uporišta, posle čega pripadnicima ovog plemena nije dopušteno da se isele iz grada, već su svi stasali muškarci pobijeni, a žene i deca prodati u roblje.
Zalaganje njihovih starih medinskih saveznika iz plemena Avs nije im, kao ranije u slučaju Benu Kajnuka, za koje su od Muhameda milost molili Hazredžiti, bilo od bilo kakve pomoći. Verovesnik je bio neumoljiv, prvi put na tako surov način, što je docnije dalo povod mnogim komentarima, analizama i pokušajima objašnjenja, ali i osudama s raznih nemuslimanskih strana.
Islamska apologetika je neuverljivo pokušala da Muhamedovu odgovornost za tragičnu sudbinu poslednje velike grupacije medinskih Jevreja relativizuje, pripisujući je “delegiranoj” presudi Sažda ibn Muaza, predvodnika baš plemena Avs, njihovog bivšeg saveznika, ali to nije otklonilo senku koju ovaj čin baca na željenu predstavu o načelnoj mirotvornosti Poslanikove misije širenja vere Alahove.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije