Bilal prvi mujezin

Darko Tanasković

13. 10. 2008. u 00:00

Билал први мујезин
Radi harmonizacije etni?kih i verskih odnosa Muhamed donosi “Medinski ustav. Prvu veliku pobedu nad Mekancima Muhamed izvojevao 624. godine

POSLE neuspešnog pokušaja da se preseli u Taif, naseobinu na većoj visini, istočno od Meke, Muhamed se tokom 620. i 621. godine dva puta sastao i dogovarao s hodočasnicima iz prilično (oko 350 km) udaljenog grada Jasriba, da bi 622. godine doneo odluku o napuštanju Meke i nastavljanju verovesničke, ali i otpočinjanju državničke misije u svojoj budućoj “Medini”. Da se ne bi izazvalo podozrenje Mekanaca, šezdesetak muslimana se tokom tri meseca kradomice porodično iseljavalo, a na kraju je, Meku napustio Muhamed, sa svojim najbližim saradnikom i poverenikom Abu Bekrom, potonjim prvim “pravovernim” halifom.
Tako je završen prvi, desetogodišnji mekanski period Muhamedovog verovesničkog delovanja. Muhamedovo iseljavanje iz Meke i prelazak u Medinu van islama se često naziva njegovim “bekstvom”, s čime se muslimani nikako ne slažu. Premda je neosporno da je Poslanik rodnu Meku bio prinuđen da napusti pod pritiskom, s obzirom na način kako je odlazak planski pripreman i realizovan, uobičajeno je arapsku reč hidžra, koja u islamu ima sasvim određenu terminološku vrednost i posebnu konotaciju, prevoditi kao “prelazak”, “preseljenje” ili “seobu”, dok neki predlažu i “ekspatrijacija”.
U svakom slučaju, hidžra je bila toliko prekretan i dalekosežno važan događaj za celokupnu istoriju islama , da je datum njenog izvršenja, 622. godina po Hristu, od vremena halife Omera (638) uzet za početak računanja vremena kod muslimana. Muhamed je, inače, u Jasrib prispeo 20. ili 24. septembra 622. godine, čime se otvara drugi, medinski period ostvarivanja njegovog poslanja.

Sukobi plemena

U Jasribu su tada dominirala dva poreklom južnoarapska plemena, Avs i Hazredž, koja su bila u stalnom sukobu. Pored njih, u gradu su od davnina bile nastanjene i snažne jevrejske, odnosno judeoarapske zajednice,s tri glavna plemena, Benu Kurejza, Benu Nadir i Benu Kajnuka. Duhovna klima, čijem su stvaranju monoteistički Jevreji presudno doprinosili, uključujući i njihovo verovanje u dolazak Mesije, pospešivala je sklonost ka sličnim predstavama i kod politeističkih Arabljana u Jasribu. Prispevši u svoje novo prebivalište, Muhamed je došao u priliku da ispolji svoje zavidne organizacione, političke, diplomatske i državničke sposobnosti. Najvažnije mu je bilo da što pre učvrsti novu zajednicu vernika (ar. umma), postavi načela društvenih odnosa i ponašanja u skladu s propisima islama i stabilno reguliše odnose s nemuslimanskim sugrađanima, a pre svih drugih s uticajnim lokalnim Jevrejima.
Islamsku zajednicu su sada činili iseljenici iz Meke, muhadžiri , i Medinjani koji u znatnom broju prigrliše islam, tzv. ansari, “pomagači” , za koje odmah po Poslanikovom useljenju otpoče gradnja velike džamije, u kojoj se prvih meseci klanjalo prema Jerusalimu, što je moralo stvoriti dobar utisak kod Jevreja. Uveden je i poziv ljudskim glasom na molitvu (ezan), a za prvog pozivača, mujezina, bi određen Bilal, tamnoputi abisinski oslobođenik gromkog i zvonkog glasa. U želji da harmonizuje odnose između različitih etničkih i verskih skupina u Medini, kako bi društvo njegovog grada-države moglo skladno i bez sukoba funkcionisati, a muslimani se složno okrenuti izazovima koji su im predstojali od mekanskih “nevernika”, Muhamed je, kako predanje izveštava, sačinio svojevrstan ugovor, tzv. “Medinski ustav”.
Ovim sveobuhvatnim sporazumom uređeni su odnosi i međusobne obaveze braće u veri, kurejšitskih useljenika iz Meke i medinskih muslimana, kao i Jevreja i svih drugih građana, uključujući i mnogobošce, od kojih se ne zahteva prihvatanje nove vere, već samo ispunjavanje određenih obaveza, lojalnost prema široj zajednici i odustajanje od bilo kakvog vida izazivanja i podsticanja nesuglasica unutar nje. Prihvatanje Jevreja, a pogotovo medinskih “nevernika” u okvire ovog “društvenog ugovora” odražava realnost vremena u kome je Muhamedov prioritet bio konsolidovanje mlade medinske ume i njeno osposobljavanje za nastavak ovozemaljskog ispunjenja Alahovog amaneta. Dokaz je to, ujedno, Poslanikovog nesumnjivog državničkog dara i diplomatske umešnosti.
Stanje mirovanja i skladne koegzistencije u Medini, kao i usredsređenosti na unutrašnja pitanja zajednice nije, međutim, moglo dugo da traje, a krajnji Poslanikov cilj ono, svakako, nije ni bilo. Kako zapaža engleski islamista Alfred Gijom, inače prevodilac klasičnog Ibn Ishakovog/Ibn Hišamovog životopisa Muhamedovog, “verski pokret mora da se kreće: on ne može preživeti bez napredovanja i širenja” ( Islam, Harmondsvort, 1969,41), pa je tako bilo i s islamom, pogotovo od časa kad je verovesnik počeo postajati i državnik određene moći i uticaja.

Širi se moć

Otvoreni sukobi s Mekancima započeli su pljačkaškim čarkama, na način dobro poznat iz preislamske Arabije, u kojoj su naizmenične zasede i prepadi na karavane i stoku susednih, pa i udaljenijih plemena bili uobičajeni oblik sticanja dobara i zarobljenika za otkup, gotovo vid privredne delatnosti. A u Medini je, prema nekim izveštajima, vladala prilična oskudica otkad se broj žitelja povećao.
Prvu veliku pobedu nad Mekancima Muhamed je izvojevao 624. godine kod Bedra, na nekih 120 kilometara jugozapadno od Medine, iako je brojčana nadmoć ubedljivo bila na njihovoj strani ( prema predanju, muslimana je bilo oko 300, a “nevernika” 900).
Tu je poginuo i najuporniji Muhamedov mekanski protivnik Abu Džehl. Ishod neravnopravnog boja protumačen je kao jasan znak Alahove naklonosti i milosti, što je znatno ojačalo Muhamedov ugled, čemu je doprinela i njegova dalekosežno promišljena naredba da se sa zarobljenim Mekancima postupa ljudski i bratski.
Bici kod Bedra pripada posebno mesto u istorijskoj svesti muslimana. Zapaženo je, inače, da broj boraca u bitkama koje je Muhamed vodio gotovo nikada nije premašivao hiljadu ili dve, a da su ih posledice uvrstile u red odlučujućih svetskih ogledanja na bojnom polju.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije