Kult crnog kamena

Darko Tanasković

11. 10. 2008. u 00:00

Култ црног камена
 Muhamed je mogao da sazna u?enja Jevreja i hriš?ana

 Da bi se potpunije razumela situacija u tom dinamičnom, privredno ojačalom središtu trgovine, u koje su se periodično slivali ljudi i roba s juga i severa Arabije, kao i hodočasnici na paganske svečanosti i rituale, uz koje su upriličavani pravi narodni vašari, potrebno je, bar ukratko predočiti odlike religijskog stanja u Hidžazu Muhamedovog doba.
Arabljanski politeizam, čija je Meka postala privilegovano središte, nije bitno odstupao od prirode opštesemitskog mnogoboštva. Među idolima koji su bili predmet obožavanja izdvajali su se oni kameni, različitog porekla, oblika i vrste. Posebno mesto u tom kamenom panteonu pripadalo je Crnom kamenu, po svoj prilici meteoritu, koji je bio meta godišnjeg hodočašća, obreda zadržanog, i to kao centralnog, i u islamu.
Sred božanstava čiji su kumiri nastanjivali mekansko svetilište vremenom se prestižom koji je uživao izdvojio bog Hubal, čiji se kip, izgleda, nalazio najbliže Crnom kamenu. Vernici su ga, nagoveštavajući duhovnu evoluciju ka monoteističkoj ideji, počeli, kako primećuje italijanski islamista A. Bauzani, antonomastički nazivati jednostavno AllČah, tj. “Bog” (ar. određeni član al + ilČah “Bog”).

ZA JEDNOG BOGA

Pored Hubala, u naročitoj su časti bila i ženska božanstva Manat (“Sudba”), Al-Uza (“Moćnica”) i Alat (AllČat , “Boginja”, Herodotova Alilat), o kojima se govori i u Kuranu. Alat je bila naročito poštovana u Taifu, Al-Uza u Nahli, a Manat u Jasribu. Način na koji se u islamskoj svetoj knjizi tretiraju ova panteistička nadbožanstva upućuje na zaključak da arabljanskim mnogobošcima u vreme koje je prethodilo pojavi nove vere nije bila strano monolatrijsko naslućivanje postojanja nekog vrhovnog bića, kome su najistaknutija božanstva tadašnjeg panteona bila, kako su zamišljali, sinovi i kćeri.
Kult tog sveprisutnog vrhovnika nije se, međutim, još bio iskristalisao, tako da bi se moglo govoriti o njegovoj bliskosti s konceptom deus otiosus kod većeg broja primitivnih zajednica. Napomenimo da je paralelno s procesom postupnog nadsvođavanja mnogobožačkog bogoštovlja predstavom o jednom Bogu teklo i formiranje jednog naddijalektskog, zajedničkog jezičkog sredstva sporazumevanja među Arabljanima, predodređenog da postane medijum kuranskog otkrovenja.
Pitanje koje je u vezi s nastankom islama i ishodištima njegovog učenja, naročito u nemuslimanskoj islamologiji, iz lako razumljivih razloga, oduvek privlačilo usredsređenu pažnju, jeste mogući upliv judaističkih i hrišćanskih uticaja u procesu uobličavanja Muhamedove predstave i dogme o jednom i jedinom bogu. Nema nikakve sumnje da je verovesnik najmlađe monoteističke vere imao neposredna saznanja o dvema prethodnima, iako ih tekstualno, budući nepismen i nedovoljno obrazovan, jamačno nije temeljnije poznavao.
U Arabiji je, naime, bilo i Jevreja i hrišćana. U Jasribu i u oazi Hajbar, kao i dalje na severu poluostrva, obitavale su snažne i napredne jevrejske opštine, dok su se oko Jemena tokom VI veka sporili judaizam i monofizitsko hrišćanstvo abisinske provenijencije. Velika arabljanska plemena na severu i severoistoku Arabije, u dodiru, a neka i u vazalskim odnosima s Vizantijskim (Gasanidi) i persijskim (Lahmidi u Hiri) carstvom, bila su hrišćanska, s naglašenim nestorijanskim tendencijama.
Duhovno nemirni i ljubopitljivi Muhamed bio je, dakle, u prilici da se u neposrednim susretima kod Jevreja i hrišćana obavesti o njihovim učenjima, da iz njihovog, ne uvek bogoslovski uzornog i pravovernog kazivanja nesistematično upozna priče iz Starog i Novog zaveta, iz Talmuda i apokrifnih spisa...
Sve je to, na svoj način i funkcionalno preosmišljeno, kroz mitski okvir poimanja vremena i prostora, našlo svoje mesto, ili bar odraz, u Kuranu, tako da se islam i u smislu sadržinskog kontinuiteta iskazuje kao nastavak i dovršenje semitskog monoteističkog ciklusa začetog na antičkom Bliskom istoku.

Objava u pećini

U tom ciklusu objave on, međutim, uz sve srodnosti i sličnosti s prethodnim fazama, predstavlja kvalitativnu novinu, tako da je neopravdano i preterano tvrditi da islam nije ni manje ni više nego “judaizam plus Muhamedovo poslanstvo” (T. P. Hjuz) ili, pak, kako se moglo čuti u nekim hrišćanskim krugovima, “krivotvoreno hrišćanstvo”.
U zreloj životnoj dobi, kad mu je bilo oko četrdeset godina, Muhameda počinju obuzimati i potresati sve snažnija, ali još nedefinisana verska osećanja i unutrašnji nemir, pa se on stade osamljivati po pustim mestima u okolini Meke i prepuštati intenzivnoj meditaciji. Dok je jednom tako, poput kakvog hrišćanskog pustinjaka i iskušenika ili, pak, pesnika u traganju za nadahnućem, samovao u pećini na brdu Hira, dolazi do dramatičnog čina primanja prve Alahove objave, kojim otpočinje Muhamedova verovesnička misija. Prema muslimanskom verovanju, poslaniku se u magnovenju prikazao arhanđel Džibril (Gavrilo, Gabrijel) i preneo mu Božije reči.
Prema pretežnom mišljenju, kratka prva objava, kojom se Izabranom nalaže da poučava Alahovu istinu, saopštena negde oko 610. godine n. e, jeste ona s početka 96. poglavlja (sure) u docnije zapisanom i kanonizovanom tekstu Kurana, pod naslovom “Zametak”: “ Uči, u ime Gospoda svojega, koji stvori! Stvori čoveka od zametka! Uči, najplemenitiji je Gospod tvoj, koji peru pouči, koji čoveka pouči onome što ne znađaše”.
Bez obzira na to kako se prevede ključni imperativ “iljra’”, kao “uči”, “čitaj”, “recituj” ili, čak, “propovedaj”, što je sve, sa stanovišta slojevitog značenja ovoga glagola i njegove potonje funkcionalno
-semantičke evolucije u arapskom jeziku, opravdano, nedvosmislena je suština zapovednog poziva na saopštavanje i prenošenje konačne istine o jednom i jedinom Bogu, Alahu, u velikoj većini zabludelim ljudima.
Tokom narednih dvadesetak godina svoje verovesničke misije, Muhamed je sukcesivno, u određenim vremenskim razmacima, primao kraće i duže objave koje su mu, kako veruju muslimani, Alahovom odlukom na arapskom jeziku “spuštane” s večne, “dobro čuvane” nebeske table.

POKORAVANjE
Alah je, kao svoga poslanika i verovesnika islama, a islam na arapskom izvorno znači ”potčinjavanje”, ”pokoravanje” (Bogu), nedokučivim proviđenjem odabrao karavanskog trgovca Muhameda, čije je jedno od imena u muslimanskoj tradiciji i Mustafa (”Izabranik”). Čime je on među ljudima odlikovan, ali i ostao samo čovek, bez ikakvih božanskih ili natprirodnih atributa.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije