POTENCIJALNO najautentičniji izvor saznanja o istorijskom Muhamedu, njegovom okruženju i životu, kao što je već rečeno, jeste Kuran, “Sveto pismo islama”, zbornik objava različitog sadržaja, koje je, po muslimanskom verovanju, svome Poslaniku kroz niz godina sukcesivno “spuštao” Alah. Naknadno zapisani kuranski tekst nije, međutim, sređen ni po kakvom jasnom kriterijumu i redosledu koji bi ukazivali na neku drugu unutrašnju, organsku i sistemsku logiku, sem donekle formalne (duža poglavlja su na početku, a kraća, po vremenu objavljivanja inače najranija, na kraju knjige).
U Kuranu je teško uspostaviti sigurnu hronologiju zbivanja, dok se događaji u vezi s Muhamedovim životom pominju samo sporadično i ponajviše aluzivno, kao nešto što se više podrazumeva nego što se saopštava i što se mahom aktuelizuje ilustrativno i/ili argumentacijski, u funkciji objave. Iako, dakle, neuhvatljiv i težak za korišćenje, Kuran je za islamološku nauku nezamenljiv izvor prvoga reda i ona mu je uvek posvećivala usredsređenu istraživačku i analitičku pažnju, što je urodilo vrednim saznajnim pomacima na krajnje ograničenom manevarskom prostoru.
Najstariji, razuđeni i veoma detaljni životopis (ar. s Čira ) Muhamedov, koji se smatra klasičnim, sastavio je Ibn Ishak (?- 767?), no on nam je, na žalost, poznat jedino u skraćenoj, premda i kao takvoj opsežnoj i sadržajnoj obradi njegovog učenika Ibn Hišama (? - 834?). Na ceni je i Vakidijeva (? - 823) verzija, zasnovana na izveštajima Muhamedovih drugova i saboraca, zatim Ibn Sa’dova (?- 845) i nešto pozniji, ali, uslovno rečeno, metodološki razvijeniji spis istoričara Tabarija (? - 923).
U docnijoj, obimnoj muslimanskoj literaturi o Muhamedu, njegovom vremenu i delovanju, kao i ljudima koji su ga okruživali, mnogo je apokrifnog, pa, ako je dopušteno reći, i hagiografskog, s tek tu i tamo ponekim zanimljivim podatkom ili interpretacijom.

Od oca Abdulaha

Na osnovu proučavanja muslimanske tradicije i vlastitih, multidisciplinarnih istraživanja, savlađujući razne unutrašnje i spoljašnje otpore, zapadna i uopšte nemuslimanka islamološka orijentalistika tokom poslednja tri veka postepeno je “muhamedološki” napredovala, što je rezultiralo, pored mnogih parcijalnih studija, i čitavom bibliotekom biografskih monografija o Muhamedu, od kojih su neke veoma uspele i originalne. Biografije se i dalje pišu. Zanimanje za islamskog “verovesnika i državnika” iz VII veka po Hristu ne opada ni na početku trećeg milenijuma.
O Muhamedovom životu pre primanja Alahove objave malo se zna, a to je, razumljivo, i period koji muslimanska tradicija obdelava s naročito mnogo mašte i poleta. Pretpostavlja se da je rođen oko 570. godine nove ere, dvanaestog dana islamskog meseca rebiulevela, u arabijskom gradu Meki, središtu karavanske trgovine i mnogobožačkih hodočašća.
Ime Muhamed (Hvaljeni) bilo je u ono vreme, kako izgleda, prilično rasprostranjeno među Arabljanima. Otac mu je, navodno, umro još pre dečakovog rođenja, a majka kad je imao šest godina, pa se o mališanu nastavio starati deda Abdulmutalib, posle čije smrti ga je pod svoje blagonaklono okrilje primio stric, srednje stojeći trgovac Abu Talib. On ga je, prema muslimanskom predanju opervaženom raznim legendarnim pojedinostima, još kao dečaka vodio sa sobom na putovanja u Siriju, kojima ovaj duguje iskustvo prvih susreta sa sredinama i ljudima drugačije vere i običaja.
Prema nekim izveštajima, Muhamed je kao momak prvo bio čobanin koji je zarađivao za život čuvajući tuđe ovce, što, međutim, može biti i naknadna hagiografska projekcija opšteg mesta o prorocima kao pastirima iz sistema predstava svojstvenih jednobožačkim, ali i starijim verovanjima. Ono u čemu se sve verzije Poslanikovog životopisa slažu jeste da je on u određenom trenutku stupio u službu imućne udovice Hadidže, kao pratilac njenih trgovačkih karavana, a možda i poslovni poverenik, uglavnom prema sirijskim tržištima. Iako petnaest godina mlađi od svoje četrdesetogodišnje poslodavke, Muhamed je nešto docnije sklopio i, pokazalo se, srećan, za budući tok njegovog života višestruko značajan brak s njom. S Hadidžom je imao tri sina, koji su svi rano pomrli, i četiri ćerke, Zejneb, Rukaju, Um Kulsum i Fatimu, od kojih je jedino ovoj najmlađoj bila predodređena važna uloga u istoriji islama, kao supruzi Muhamedovog nećaka i štićenika, a docnije četvrtog “pravovernog” halife Alija, za koga se vezuje duhovna i svetovna legitimacijska linija šiitskog islama. Ženidba Hadidžom donela je suštinsku promenu Muhamedovog statusa, jer on je tako od najamnika i sam postao imovinski obezbeđeni trgovac, što ga je učinilo ravnopravim učesnikom u društvenom životu grada kojim je dominirala svojevrsna, delom urbanizovana oligarhija sačinjena od najuticajnijih predvodnika plemenskih klanova.

Novo učenje

Iako je, na osnovu raspoloživih izvora o tome teško donositi čvršće sudove, većina starih i savremenih Muhamedovih biografa zaključuje da je on iz više razloga mogao biti nezadovoljan tadašnjim poretkom i vladajućim sistemom idejnih i socijalnih vrednosti u Meki, kao i da u tome nije bio usamljen.
Prema nekim tumačenjima, u nazivu hanif, reči mutnog semitskog porekla i protivrečne semantike, koja se, kao oznaka za vernika čiste monoteističke vere, više puta sreće u Kuranu i u kasnijoj muslimanskoj pismenosti, mogli bi se prepoznati duhovni predšasnici novog učenja u preislamskoj Arabiji. Uostalom, paralelno s Muhamedom u Arabiji se javilo još nekoliko “proroka” s efemernom istorijskom ulogom.

MEKA NAPREDNA OAZA
Meka je, uz Jasrib, koji će kasnije postati Medina, bila jedna od srazmerno naprednih oaza u suvoj i surovoj oblasti, zapravo pustinjskoj visoravni Hidžaz (na arapskom: “prepreka”) koja se prostire zapadnim obodom Arabijskog poluostrva, nadnoseći se nad Crveno more. U vreme Muhamedovog dolaska na svet Mekom je gospodarilo arabljansko pleme Kurejšita (Benu Kurejš), čiji su glavni rodovi bili Benu Umaja, Benu Mahzum i Benu Hišam, kome su pripadali i Muhamedovi roditelji, otac Abdulah i majka Amina.
(Nastaviće se)