Ne može da se priča o istoriji beogradske televizije a da se ne pomene ime najvećeg svetskog putnika Milana Kovačevića. Njegovi “Karavani” i emisije “Kamerom kroz svet” iz šezdesetih i sedamdesetih i danas su uzor mnogim autorima putopisa, odnosno vođama ekspedicija, kako se sada to moderno zove.
Neki od njih su uspeli da izgrade svoj osobeni stil, kao recimo, do pre nekoliko godina, Kamenko Katić i Jovan Memedović koji se mogu smatrati Kovačevićevim naslednicima, ali njihove, nesporno zanimljive lovačko-putopisne emisije, čini se, nikada nisu ni imale pretenziju da dostignu "Karavane". To je i nemoguće, jer Milan Kovačević bio je jedan i neponovljiv - čovek koji je u sebi sjedinio geografa i lingvistu, istoričara i arheologa, biologa i speleologa. U TV krugovima Kovačević je ostao upamćen kao čovek šarmantnog i britskog stila, kao neumorni tragač i čovek koji je svojim osobenim komentarima i besprekornom dikcijom TV sliku činio pomoćnim sredstvom.
Oni stariji gledaoci “drugovali” su sa Kovačevićem pune četiri decenije. Od njegovog dolaska u tek osnovanu Sportsku redakciju mlade TV Beograd, gde je kao atletičar pratio kraljicu sportova do prvih "Karavana", koje je počeo da radi 1966. da bi posle 15 godina nastavio da snima putopise “Kamerom kroz svet”.
Bilo je to vreme poleta i entuzijazma kada su se, ni sa kakvom tehnikom i malim sredstvima, snimale velike emisije. Tako je snimljen i prvi “Karavan” koga se Kovačević ovako priseća:
- Snimali smo pastire kako se poigravaju na konjima. Pošto smo imali pribor za tonsko snimanje, zabeležili smo i njihove elegijske pesme uz tamburu. Iznad nas uzdizao se najviši vrh Hajle, nadmorske visine 2.400 metara. Rekao sam kako bismo odozgo napravili lepe snimke i naša mala ekipa se složila. Vrh je izgledao nadomak ruke, ali kada smo počeli da se penjemo, iza jednog brežuljka nalazilo se mnogo njih. Trebalo nam je oko dva sata. Dan je bio bistar i odozgo se ukazao izuzetan planinski prizor. Dole se strmo spuštala Rugovska klisura, a iza nje stravično lep masiv Prokletija.
Prvo je urađeno šest “Karavana”. Pošto su ih gledaoci primili oberučke, željni priča o krajevima bivše Jugoslavije u kojima nikada nisu bili, usledile su još 143 emisije – od Rožaja do vrhova Kilimandžara. Juna 1973. godine Kovačević je čitaocima “TV novosti” otkrio jedan svoj odsanjani san:
- Bilo je mnogo uzbuđenja na mojim putovanjima, ali ovo što ću ispričati odnosi se na moj san i želje iz detinjstva. Kada sam bio dete, odnosno mladić gimnazijalac, budno sam pratio ekspedicije na Himalaje. Sećam se da sam žalio što pripadam jednoj maloj zemlji koja neće nikad – mislio sam tada – moći da pošalje ljude na jedan takav put. Mene je, u stvari, privlačilo sve ono gde je stiglo malo ljudi, ili gde još niko nije kročio. Ostvarenje moga sna počelo je 1970. godine, kada sam sticajem okolnosti dobio zadatak da putujem u Tanzaniju. Odmah mi je na pamet došao Kilimandžaro. Kako bi bilo lepo, pomislio sam, da se popnemo na neki od vrhova. U petak, 9. januara, krenuo sam sa ekipom u avanturu, bez ikakve prethodne pripreme za osvajanje takvih visina...
Posle mnogo peripetija, na jednom vrhu od pet hiljada metara nadmorske visine, te 1970. godine ekipa serijala “Kamerom kroz svet” zabola je jugoslovensku zastavu.
Skroman, a znatiželjan po prirodi, naš putopisac nikada nije zaboravio svoju prvu ljubav – atletiku. Posle odlaska u penziju nikada nije svraćao u Televiziju, osim ako ga ne pozovu, a objašnjavao je to rečima: “U početku sam išao tamo u ambulantu. Onda sam osetio da se poslednji most ruši sa Televizijom. Ja sam sa svima dobar, ali nemam gde otići tamo. Nemam prijatelja... Šta znači kad vas neko gnjavi na poslu. Gde da se ja tamo motam. Kad me pozovu, odem. A žao mi je... Ali, takav je život, šta možemo...”
Milan Kovačević umro je 18. jula 1985. godine.
(Nastaviće se)