AKO se računa da je prvih 25 godina Televizije Beograd proteklo u znaku Radivoja - Lole Đukića, onda druga polovina pripada Siniši Paviću.
Počeo je ranih sedamdesetih sa “Diplomcima”, pričom duhovito nanizanom lepim uspomenama iz studentskog života. Već sledećom serijom “Vruć vetar”, kao autor doživeo je zvezdane trenutke, a od osamdesete gotovo svakodnevno je prisutan u našim domovima, bilo da gledamo reprizu ili premijeru neke od njegovih brojnih serija. Siniša Pavić je pisac koji još nije dao svoju poslednju reč. Njegovi junaci su tu među nama, možemo ih lako prepoznati u komšiluku ili se sami u njima prepoznajemo.
Pavićeve serije jednostavno uživaju ogromnu popularnost. Publika ih voli zato što razume o čemu on to piše, prepoznaje sebe u nekoj ludoj životnoj situaciji i divi se njegovim junacima. Među glavnim piščevim adutima krije se svakako njegovo dobro poznavanje našeg mentaliteta i njegov dar da kao pravi majstor dijaloga priče iz običnog života malo pomeri, umetnički nadogradi, zavije u gorko-slatku oblandu i pretoči u hit TV seriju. Vrlo rano je Pavić izgradio osobeni stil pisanja i zato se njegove serije razlikuju od svih drugih, i zato bez zazora možemo reći da u njemu imamo hroničara naših vremena!
U rasponu od 1986. do 1991. snimljena su dva ciklusa maratonske serije “Bolji život” (75 epizoda), žanrovski - ni dramske ni humorističke priče. Serije iz života koja prati sudbinu porodice Popadić čiji su problemi, kao i u svakoj savremenoj porodici isti, osim što im je za potpunu sreću neophodno da ispune tri želje iz testamenta. Splet životnih okolnosti neće im ići naruku i do velikog novca nikada neće doći.
U “Srećnim ljudima”, režisera Aleksandra Đorđevića i Slobodana Šuljagića, više društvenoj nego porodičnoj komediji, priča pokriva veći deo onoga što se dešavalo u vreme inflacije, od 1993. do 1996. Ironijom i satiričnim senčenjem Pavić pokušava da za svoje junake pronađe formulu za srećne ljude u nesrećnom vremenu. U vremenu kada se preko noći gubio posao, vremenu više gladnih nego sitih u kome su obični ljudi osiromašeni, dok se pored njih vozikaju u džipovima novokomponovani bogataši bez stila i skrupula.
Sama tematika izdvojila je kao glavne stožere porodicu Golubović koja pokušava da opstane, s jedne, i tajkuna Ozrena Soldatovića s druge strane, bahatog i samouverenog koji drugima određuje sudbine.
U naredne dve serije (reditelja Aleksandra Đorđevića i Miše Vukobratovića) novac će takođe biti glavni okidač za komplikovane međuljudske odnose, mada su priče sasvim različite.
U “Porodičnom blagu” (1998) okosnica priče je zakopani ćup pun zlata, koji zapravo ima simboličan značaj u odnosu na piščevu nameru, da kroz sudbine porodice Gavrilović ispriča priču o poštenom čoveku koji ne može da opstane u našem društvu.
Priča o ćupu je zapravo priča o nekim zaboravljenim porodičnim vrednostima.
Za razliku od ove, serija “Stižu dolari” (2003) jasno pokazuje Pavićevu nameru da ukaže koliko nas je novac izvitoperio.
Uspeh svih ovih serija, osim piscu pripada svakako i starom TV vuku Aleksandru Đorđeviću, kao i ogromnom broju naših sjajnih glumaca.
PriseĆajuĆi se dugogodišnje i divne saradnje sa Acom Đorđevićem, Siniša Pavić kaže:
- Mi smo se dugo privikavali jedan na drugog, ali kada smo uhvatili ritam, za nas više nije postojala nijedna prepreka. Za Acu samo mogu da kažem da nisam video među rediteljima većeg entuzijastu i zaljubljenika u svoj posao!
I konačno, trenutno aktuelna Pavićeva serija “Bela lađa” čije nastavke čekamo na jesen, prvi put se bavi politikom. Naravno, u stilu blage društvene satire, sa naglašeno iskarikiranim likovima, serija skreće pažnju na to koliko je politika voljno ili nevoljno obuhvatila ceo naš život.
(Nastaviće se)