TV junaci s kraja sedamdesetih i osamdesetih svakako su bili Bane Bumbar, Tihi, Prle, Marija, Šurda, Goca, Perica i drugi klinci iz našeg komšiluka. Bilo je to vreme prekretnice u serijskom programu, koju su doneli novi urednici u TV Beograd, novi autori s drugačijim pristupom i novi glumci koji su stasali paralelno sa televizijom.
Prvi dramaturški pomak u tom smislu načinio je još 1971. Siniša Pavić sa serijom “Diplomci”. Dve godine kasnije pojavili su se “Otpisani” scenariste Dragana Markovića, u režiji Aleksandra Đorđevića, i napravili pravi programski bum. Publika je bila oduševljena, kritika takođe, a deca u školi pronašla su svoje idole. Bili su to Prle (Dragan Nikolić), Tihi (Voja Brajović) i Marija (Zlata Petković), mladi skojevci koji započinju niz akcija u okupiranom Beogradu. Popularnost ove serije bila je ogromna, pa je na zahtev publike 1976. snimljen nastavak pod nazivom “Povratak otpisanih”.
U sličnom miljeu odvijala se i takođe sjajna serija “Salaš u malom ritu” Branka Bauera. Prema prozi Arsena Diklića, nastala je 1975. uzbudljiva i potresna priča o dva dečaka koja se kriju na početku rata od nemačkog okupatora. Vera, upornost, iskrenost i hrabrost čine ih zrelijim od odraslih i oni s lakoćom savlađuju sve prepreke. Ko se ne seća neodoljivo šarmantnih, u to vreme malih glumaca Slavka Štimca i Ljube Živanovića, u čijoj su senci bili veliki Pavle Vuisić, Mića Tomić, Renata Ulmanski, Dragoljub Milosavljević Gula.
Poseban autorski pečat u Igrani program uneo je 1975. Srđan Karanović serijom “Grlom u jagode”, koja je u tim prelomnim godinama pokazala da još ima reditelja i pisaca koji na zabavan i duhovit način, sa autorskim pretenzijama saopštavaju istine o našoj prošlosti i o našoj budućnosti. Kada se serija pojavila, imali smo utisak kao da je došla iz nekog novog sveta. Sveta jednog mladića Baneta Bumbara (životna uloga Branka Cvejića), njegovog sazrevanja pred kraj rata i nastojanja da postane čovek. Svaka epizoda čini celinu za sebe i vezana je za određenu godinu, zapravo predstavljala je neku vrstu vremeplova generacije kojoj su pripadali autori i dobar deo glumačke ekipe.
U stvaralačkom zaletu Karanović je u sledećih nekoliko godina napisao scenarija i režirao još dve značajne dramske serije: “Nešto više” i “Petrijin venac”. Junaci prve su tridesetpetogodišnjaci koji se ne snalaze najbolje u ovom svetu, ne uspevaju da ostvare istinske ljudske odnose i prvu ljubav. U njihove živote slučajno ulazi mlada Amerikanka i pomalo komplikovani ljubavni trougao je neizbežan.
Keris Korfman je bila ta koja je probudila čula dvojici Beograđana - Predragu - Mikiju Manojloviću i Draganu Nikoliću. “Petrijin venac” je bilo nešto sasvim drugo. Serija je rađena prema romanu Dragoslava Mihailovića verno ekranizujući priču o tragičnom životu žene iz malog rudarskog mesta u Srbiji, koju je Mirjana Karanović odigrala tako da je publiku ostavljala bez daha.
I Goran Paskaljević je 1984. otpočeo uspešnu saradnju sa Televizijom Beograd serijom “Varljivo leto”, scenariste Gordana Mihića. U leto 1968. maturant Perica pokušava da oseti šta znači ljubav, tražeći je uglavnom u ženama starijim od sebe. Njegove komične ljubavi izbezumljuju njegovog tvrdokornog oca, opštinskog sudiju, koji veruje da se omladina može vaspitavati samo “čvrstom rukom”. Siroti Perica je bio Slavko Štimac, a strogi otac Danilo - Bata Stojković.
Novo osveženje donosi 1979. “Vruć vetar” Siniše Pavića i Aleksandra Đorđevića, scenarističko--rediteljskog tandema, čija duga i plodna saradnja provejava kroz pregršt serija koje smo voleli i još volimo. U “Vrućem vetru” Ljubiši Samardžiću se zalomilo da onako sjajno odigra Šurdin lik, momka iz provincije koji dolazi u Beograd da bi započeo posao, a pada na teret svojoj babi i ujaku penzioneru (Radmila Savićević i Miodrag Petrović Čkalja). Sama glumačka postava uz odličan scenario obezbedila je ogroman uspeh ovoj tragikomičnoj priči.
(Nastaviće se)