MNOGI su, tek pošto je preminuo u noći između 29. i 30. marta i izgubio odlučujuću bitku sa svojim teško načetim srcem, saznali šta je sve Rajko Mitić, kao vrhunski fudbaler svetskog glasa i kao savezni kapiten pobedničkog duha, postigao između 1940. i 1970. godine. Upravo toliko je bio jedan od glavnih junaka na našoj fudbalskoj sceni, vitez na terenu i uzor svima kako se ponaša čovek neopterećen sportskom slavom.
Danas, sigurno, i najmlađi znaju šta je sve postigao legendarni fudbaler u dresu Crvene zvezde i reprezentacije, i na koji način je osvajao srca navijača svih klupskih boja. Mnogo je, međutim, detalja kojih nema među titulama, medaljama, sportskim i državnim priznanjima. Rajko Mitić je postavio i neke rekorde kao klupski i reprezentativni kapiten.
Zar nije zanimljiv podatak da se sa 75,42 procenata uspešnosti u konkurenciji desnih polutki Rajko Mitić nalazi na sedmom mestu na svetu, ispred Holanđanina Neskensa, Nemca Valtera, Argentinca Maradone, Francuza Platinija, Engleza Čarltona? Ili, onaj drugi, nama mnogo bliži: prema ocenama izveštača "Sporta", koje je naš list uveo još davne 1950, Rajko Mitić se sa prosečnom ocenom 7,51 nalazi ubedljivo na prvom mestu, ispred Zlatka Čajkovskog 7,48, Vladimira Beare 7,47, Stjepana Bobeka 7,43, Dragoslava Šekularca 7,40, Dragana Džajića 7,39, Branka Zebeca i Dragana Stojkovića 7,34.
KADA je, vodeći reprezentaciju 34 puta i sa zapaženim uspehom, predao palicu saveznog kapitena svom saborcu iz olimpijskog tima Vujadinu Boškovu (bilo je to 18. novembra 1970), odlučio da zaklopi svoju zlatnu knjigu, Rajko Mitić se posvetio poslu novinskog komentatora. Kao u "Sportu" između pedesetih i šezdesetih, tako i kasnije u "Tempu", sve do penzionisanja, poslovično su bili zanimljivi i aktuelni njegovi britki komentari. Mlađi ga nikad nisu videli u kopačkama, ali je ostao mit o velikom fudbaleru i čoveku koji je predstavljao zbir najlepših vrlina. Delio ih je sa suprugom Ljubom i sinom, ali i sa unukom koji nosi njegovo ime. Rajko, međutim, nije samo deda svog unuka, bio je i ostao otac i deda generacija i generacija fudbalera koji su kasnije postali uspešni i ugledni ljudi.
Danas je i u kultnom "Trandafilovću" tiho i tužno. Dolaze njegovi vršnjaci i fudbalski saborci da popiju kafu ili čašicu rakije, da proćaskaju o Mitiću, Mrkušiću, Tasiću, Kaloperoviću, Stankoviću, Jezerkiću, Vilotiću i svima kojih više nema među živima, ali ostaje Udruženje "Rajko Mitić - Stjepan Bobek", i nikad neće promeniti ime. Nikad se neće ugasiti, što je i najlepši posmrtni poklon jednom od njegovih osnivača.
ISTAKNUTI sportski novinar i prijatelj Rajka Mitića, čovek koji je životni vek proveo u fudbalu Mile Kos, u knjizi "Asovi veka", ističe kako su počele nevolje sa srcem našeg najvećeg fudbalskog viteza:
"Jednog hladnog decembarskog dana, penzioner Rajko Mitić je pešice krenuo prema stadionu Crvene zvezde, gde je najčešće ćaskao sa kustosom klupskog muzeja Milenom Pavlović. Neočekivano je osetio snažan bol u grudima koji se širio prema ramenima. Oslonio se na drvo. Bol je minuo i posle izvesnog vremena vratio se kući i odvezao na kliniku. Kardiolozi Interne B klinike su konstatovali infarkt miokarda! Ostao je dve nedelje u bolnici, zatim i dvadesetak dana na rehabilitaciji. Lekari su utvrdili da je dugogodišnje prekomerno pušenje bilo uzročnik oboljenja srca. Odmah je ostavio cigarete i posvetio se šetnjama do centra grada, ili do stadiona Crvene zvezde. Uvek se na svoju Slaviju, gde je stanovao na prvom spratu, vraćao sa desetak dnevnih i periodičnih novina u rukama..."
U letnjim mesecima Rajko Mitić se najčešće sklanjao u svoju skromnu vikendicu na Umci. Nalazio se tik uz Savu, sa divnom baštom, koju je brižno negovao. Odlazio je na značajnije mečeve Crvene zvezde, voleo da gleda Mančester, Arsenal, i Juventus...
Fudbalski svetac je otišao u legendu i nezaborav. Svi mi, koji smo ga poznavali i sarađivali s njim, ali i stotine hiljada onih koji su slušali istinite priče o ovom divnom čoveku - ostali smo siromašniji za svog Rajka Mitića.
(KRAJ)