POSTIGAO je 32 gola u dresu reprezentacije, ali po sopstvenom kazivanju, najčešće se sećao onog, u meču protiv Engleza, kada su 16. maja 1954. gostovali u Beogradu. O tom pogotku, na plastičan način je pisao i legendarni radio-reporter Radivoje Marković u knjizi “Dvadeset zlatnih”. Bio je to antologijski gol, kojim je srušeno osiono ponašanje Bilija Rajta i njegovih drugara pred dolazak u Beograd.
- Možda je Mitić postigao i lepše golove, svakako i jeste, ali ovaj u meču protiv Engleza bio je poseban. Možda i zato što je taj “meč godine” protiv favorizovanih Engleza ukazivao i na naše šanse na Svetskom šampionatu u Bernu. Pružali su Englezi snažan otpor, onaj pravi, tipično engleski. Bližio se kraj i u poslednjim minutima pravda je zadovoljena: Mitić je kroz šumu nogu šutirao snažno i precizno, golman Merik se nije ni pomerio. Fotoreporteri su “zabeležili” i komičan prizor: Merik, Dikinson i kapiten Rajt “uhvaćeni” su kako na kolenima kleče pred čovekom koji je našoj reprezentaciji doneo jednu od najvećih pobeda.
Mnogi će, opet, podsetiti da je Rajko Mitić u dresu reprezentacije najbolje igrao 21. maja 1953. u Beogradu protiv Velšana (5:2), kada je postigao čak tri gola. Tada su naši i britanski novinari danima pisali o čudesnom Velšaninu Džonu Fordu, navodno najboljem evropskom golgeteru u toj sezoni, da bi na Topčiderskom brdu videli blistavo izdanje Rajka Mitića i našeg tima (Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Rajkov, Mitić, Milutinovć, Bobek i Zebec), kada je i počeo da se osipa olimpijski sastav iz Tamperea.
Koliko je Rajko Mitić bio neophodan reprezentaciji i koliko je bez njega u plavom dresu sve bilo nesigurno, potvrđuje i ispovest Tihomira - Bate Ognjanova u knjizi “Bez zlatnog jubileja”, jer upravo on, subotički fudbalski velemajstor, jedini iz čuvenog olimpijskog tima 1952. nije odigrao pedeset mečeva za reprezentaciju. Duga je to i zanimljiva priča, u kojoj Tihomir - Bata Ognjanov okrivljuje selektora za nepravdu koja mu je naneta, ali pred meč protiv Nemaca u Ludvigshafenu, 21. decembra 1952, ističe:
- Mitić, navodno, nije bio u formi i Tirnanić je odlučio da ga izostavi iz tima. Nemci su bili razočarani, jer su očekivali naš kompletan olimpijski sastav, posebno Mitića i Bobeka koji su, tada, bili zanimljivi i za njihove klubove. I, kakve li ironije: pripao mi je dres broj 8, dres čoveka koji mi je ulivao snagu da zadržim pozicije u reprezentaciji. Osećao sam se izgubljeno u triju, pored Vukasa i Bobeka. Mitića nije bilo pored mene i moja krila, koja su me nosila na svim ranijim mečevima, bila su posečena...
SJAJAN tehničar, koji je igrao obema nogama i posedovao snažan udarac, izdržljiv i uporan kao maratonac, Rajko Mitić nikad nije težio za jeftinim efektima. Oduševljavajući i igrom i ponašanjem, uvek je bio gospodar trenutka i nikad i niko nije uspevao da ga izbaci iz ravnoteže. Čak ni onda kada je 1966. bio smenjen, preko noći, sa funkcije šefa stručnog štaba Crvene zvezde. Tačno je da godinama posle toga nije navraćao u klub, ali je zato bila prisutna njegova fotografija u prirodnoj veličini da bi, kako je vreme odmicalo i ljudi se menjali, oprostio Crvenoj zvezdi taj teško oprostivi greh.
Boraveći pre desetak godina u Subotici i Novom Sadu, na poziv rukovodilaca Fudbalskog kluba Vojvodina, Mađar Ferenc Puškaš je na Petrovaradinskoj tvrđavi govorio o mnogim našim fudbalerima, o Bobeku i Džajiću, o Čajkovskom i Vukasu, o Šekularcu i Galiću, ali je tada, sećam se, mnogo lepog, i tačnog, rekao i za Rajka Mitića: - Mitić je jedan i neuporediv. Svi znamo kakav je gospodin bio na terenu, ali ne znaju svi šta je i koliko značio za tim čiji je kapiten. Svi mi smo imali po nešto značajno: Di Stefano u Real Madridu, Čarlton u Mančester junajtedu, Bekenbauer u Bajernu, Krojf u Ajaksu, Božik i ja svojevremeno u Honvedu. Međutim, Mitić je za svoje saborce bio autoritativniji od svih nas. Takav čovek, primer svima i u svemu, retko se sreće, ne samo u fudbalu...”
(Nastaviće se)