BILO je normalno da dečak iz skromne porodice železničara, koji je kao igračku imao samo gumenu loptu, pokuša da ostvari zapaženiju fudbalsku karijeru. Bilo je i normalno, stanujući u Košutnjaku da, zaigra za neki nižerazredni klub i, tek kasnije, postane meta lovaca na talente. Međutim, ljudi iz BSK bili su najbrži, kad su čuli za jednog “strašnog klinca iz Košutnjaka”. Odmah su ga registrovali za juniorski tim i predali mu dres sa brojem devet...
Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, maturant Pete muške gimnazije i, kasnije, nesuđeni veterinar je, kao najtalentovaniji u svojoj generaciji, povremeno ulazio u prvi tim, zamenjujući reprezentativne asove formata jednog Valjarevića, Vujadinovića, Božovića. Tada je privukao i pažnju poslovično opreznog Svetozara - Kike Popovića, koji ga je uvrstio u juniorski nacionalni tim.
- Moje dotadašnje uzdanice Severin Bijelić, Predrag Đajić, Milan Krstić ili Zlatko Čajkovski delovali su bledo u društvu Rajka Mitića. U mečevima protiv Mađara u Budimpešti i Italijana u Milanu sve ih je bacio u senku! Imao je sve što sam tražio: energičnost, hrabrost, upornost, sjajan udarac, snagu vođe. U njemu sam video drugog Popca - govorio je svojevremeno Svetozar - Kika Popović, legendarni tehnički direktor Crvene zvezde i BSK i jedan od naših najvećih stručnjaka svih vremena.
RAJKO Mitić je, zbilja, podsećao na Milorada Nikolića Popca, miljenika navijača i fudbalera kome je proricana blistava igračka budućnost. Međutim, Milorad Nikolić, kasnije emigrant do kraja života, nosio je dres broj 11. Rajko Mitić, opet, voleo je da igra u ulozi graditelja. Kad je prigrabio dres broj 8, više ga nikome nije prepuštao, ni u Crvenoj zvezdi ni u reprezentaciji.
Iz tih dana između 1940-1945, kada je, prema kazivanju njegovih vršnjaka, možda i najefektnije igrao u karijeri, zanimljiv je detalj koji, takođe, potvrđuje koliko je ličnost Rajka Mitića bila bogata. Nikad se nije ponašao kao mlada zvezda, već je dolazio na stadion tiho i neprimetno, kucajući na vrata svlačionice. Starijima se obraćao sa “vi”, upijajući svaku reč Glišovića, Lehneta, Vujadinovića, Manole, Marjanovića. Nikad nije zaboravio Nikolu Marjanovića, rođenog brata Blagoja - Moše Marjanovića, koji ga je pronašao na travnjacima Košutnjaka.
Takva ličnost je, jednostavno, bila predodređena za vođu. Rajko Mitić je privilegiju sportiste kapitena pretvorio u privilegiju čoveka.
FUDBALSKI vitez nije dugo čekao na start u reprezentaciji. Zajedno sa Brakom Stankovićem i Kostom Tomaševićem, za meč protiv Čehoslovaka, 9. maja 1946. u Pragu i na Dan pobede, pozvan je i njihov kapiten Rajko Mitić. Koliko zanimljiv, toliko i impresivan bio je “praški slučaj”: uz Zagrepčanina Plešea i Splićanina Matošića, selektori inž. Milorad Arsenijević i Aleksandar Tirnanić šansu su ukazali devetorici debitanata!
Taj poratni startni tim (Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, Horvat, Simonovski, Tomašević, Mitić, Bobek, Matošić i Kacijan) potpuno je razbio Čehoslovake (2:0) i nagovestio da se dominacija fudbalskih šampiona iz vremena Planičke, Kostaleka i Bicana seli u prošlost. Rajko Mitić je tada, pred 50.000 Čehoslovaka, na stadionu u Hračanima, postigao prvi reprezentativni gol. Nije se dugo čekalo: 29. septembra 1946. u Beogradu naš tim je potvrdio (4:2) pobedu iz Praga, Rajko Mitić je i tada postigao divan gol.
Bez Rajka Mitića, iz tih prvih poratnih godina, nisu mogli ni reprezentacija ni Crvena zvezda. Kiril - Džina Simonovski, takođe veliki fudbaler i kasnije vrstan stručnjak, objašnjavao je fenomen Rajka Mitića na zanimljiv način: - Mitić je naš najveći fudbaler. Sve što je znao i radio, bila je čista perfekcija. Mitić nije bio fudbalski umetnik kao Bobek. Njegov igrački repertoar bio je skromniji. Igrajući protiv njega znao sam uvek šta će učiniti i na koji način, ali ga nikad u tome nisam mogao da sprečim. Zato je on fudbalski velemajstor!
(Nastaviće se)