RAJKO Mitić je igrao u ono vreme, i nikada zbog toga nije zažalio, kada su se umesto milionskih premija za značajne pobede reprezentacije ili za trijumfe u večitom derbiju protiv Partizana na poklon dobijali radio-aparati “Kosmaj”. Nije li to i suštinski razlog što je za sve generacije i sve fudbalske epohe ostala upamćena ona olimpijska reprezentacija iz Tamperea 1952. (Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjenov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec), koji čak i mladi danas napamet znaju, ili što se takođe generacija Crvene zvezde (u kojoj su perjanice bili Mitić, Stanković, Đajić, Tomašević, Živanović, Vukosavljević, kasnije Tačak i Ognjenov), koja je samodisciplinom, viteštvom i majstorstvom osvojila pet državnih titula između 1951. i 1959. i četiri trofeja kupa.
Ton takvom shvatanju fudbala davao je upravo reprezentativni i klupski kapiten Rajko Mitić.
I danas se sećam reči velikog šarmera Aleksandra Tirnanića, tvorca olimpijskog tima iz 1952, koji nije razdvajao Mitića i Bobeka, Vukasa i Zebeca, Čajkovskog i Boškova, ali je uvek biranim rečima govorio o svom kapitenu: “Rajko Mitić je bio poseban, neprimetan za ručkom i večerom u restoranu, prvi i najuporniji na treningu, najčešće bi drugovao sa knjigom u spavaćoj sobi i tako uticao na ostale da se ponašaju kao vrhunski profesionalci. Mislim, iskreno, da taj olimpijski tim iz 1952, koji je čak 29 mečeva zaredom odigrao u nepromenjenom sastavu, ne bi dugo ostao i ne bi bio tako zapamćen da nismo imali i vrhunskog kapitena...”
Rajko Mitić je jednostavno bio inkarnacija morala i pravde. Upućujući telegram saučešća u sredu, povodom smrti Rajka Mitića, predsednika UEFA, Francuz Mišel Platini, kao da je na dlanu imao dosije čoveka koji je, kako ističe, pisao istoriju našeg evropskog i srpskog fudbala.
Pokojni Srđan Mrkušić, jedan od fudbalskih velikana, kojeg nažalost više nema na tradicionalnim sastancima u “Trandafiloviću”, govorio je često i bez ograde o onom fabuloznom meču protiv Brazila 7. jula 1950. u Riju kada se Rajko Mitić povredio pri izlasku iz tunela i morao da zatraži lekarsku intervenciju, jer mu je krvarila glava. “Ne može se ni zamisliti kako smo se osećali bez Rajka Mitića, kao kapitena i vođe, jer tada nije bilo mogućnosti da na teren izvedemo nekog drugog fudbalera. Takva su bila pravila igre.
Kada se Rajko Mitić, posle tridesetak minuta, sa čalmom na glavi, ipak pojavio na terenu, burno pozdravljen od 160.000 Brazilaca na ’Marakani’, jer su ga i oni cenili i voleli, već je bilo 1:0 za domaći tim. Kapiten je tek u poluvremenu saznao da gubimo, ali u nastavku, nažalost, nije bilo snage da se uspe, izjednači i eventualno pobedi favorizovani Brazil...”
Kada su krenule prve priče o prelasku Rajka Mitića u Botafogo ili Flamengo, Brazilci su po svaku cenu želeli da ga angažuju i nisu štedeli novac. U pohvalama kako naš as igra i kako se kao čovek ponaša, prednjačio je Leonidas, zvezda brazilskog fudbala s početka četrdesetih godina i kasnije decenijama ugledni radio-komentator.
Međutim, Rajko Mitić nije ni pomišljao da se iz Beograda preseli u Rio, govoreći: “Meni je najprijatnije u Beogradu, ne mogu da zamislim sebe bez Slavije i Kalemegdana, niti da dres Crvene zvezde zamenim nekiim drugim...”
I to je bio Rajko Mitić, pristalica fudbala svog vremena, verovao je da se lepe kombinacije, vešti driblinzi i golovi koji se pamte mogu doživeti i u Beogradu, ne samo u Riju, Buenos Ajresu i Montevideu.
Nije podnosio siledžijstvo u fudbalu, i kako bi često znao da prizna, imao je sreću da su se robusni bekovi ustručavali da ga ruše i nesportski osujete. Nije podnosio ni nasilje u fudbalu, pa je tako u Splitu 1955. samostalno doneo odluku da povuče tim sa terena, pošto je kamenicom sa tribina Bora Kostić bio pogođen u glavu. Taj ceh su kasnije platili i Crvena zvezda i Rajko Mitić, ali kapiten je bio u pravu i iskreni poštovaoci fudbala odobravali su njegov gest.
(Nastaviće se)