FUDBALSKI svet sa svih meridijana, zatečen, dirnut i iskreno ožalošćen, siromašniji je za velikog asa, neponovljivog Rajka Mitića. Punih 60 godina Rajko Mitić nije bio samo naša legenda i sportski ponos, već i jedinstveni heroj fudbalskog sveta. Tako su ga doživljavali Englezi i Francuzi, Rusi i Italijani, Mađari i Španci, ali i Brazilci i Argentinci, svi koji cene ličnost i dostojanstvo, možda najvećeg džentlmena u kopačkama svih vremena, čoveka koji je u svakom trenutku svog života zračio skromnošću, tolerancijom, strpljivošću, hrabrošću, mirnoćom i, nadasve, visokim moralom, koji je iskazivao i dokazivao na sebi svojstven način.
Koliko je Rajko Mitić bio voljen, cenjen i za sve protekle decenije gotovo antologijski prisutan u svetskoj fudbalskoj javnosti, potvrđuje i omaž koji su mu novinari londonskog Bi-Bi-Sija posvetili u svojoj udarnoj radijskoj emisiji. Istakli su, na primer, da su odlazak Rajka Mitića u večnost doživeli kao gubitak svog ser Stenlija Metjusa i da se takvi fudbalski i ljudski kolosi rađaju jedanput u stotinu godina. Rajko Mitić je, prema ocenama Engleza, svojim odnosom prema fudbalu i životu, i nadasve, svojom harizmom, podstakao svojevremeno ljude u Zvezdi da zvanično od generacije do generacije, od epohe do epohe, proizvode zvezde, jer su za takav posao imali “svetskog neprelaznog barjaktara”.
Nije li i ovaj detalj dovoljan razlog za sve inicijative koje se ovih dana mogu čuti i pročitati, da naš najveći stadion ponese ime Rajka Mitića i na taj način simbolizuje najdelikatniju i najznačajniju etapu u istoriji Crvene zvezde. Mađari su se na pravi način odužili svojim velikanima Ferencu Puškašu i Jožefu Božiku, Nemci iz Kajzerslauterna znali su da nagrade značajno igračko delo Frica Valtera, Italijani iz Milana nisu zaboravili Đuzepa Meacu, kao što Ukrajinci iz Kijeva pamte Valerija Lobanovskog, Austrijanci su čuveni bečki Prater pretvorili u hram Ernesta Hanapija.
Mi, Srbi, nismo imali značajnijeg od Rajka Mitića. Na terenu je, svakako, bilo većih majstora i za ukus i oči navijača, privlačnijih zvezda, ali sa Rajkom Mitićem u timu sve je bilo jednostavnije i sigurnije. Rođeni vođa i kapiten bio je mnogima i drugar i otac, ili, kako ističe Dragoslav Šekularac - i oni koji su igrali sa njim i posle njega - regulator emocija i sejač optimizma. Ne tako davno govorio je njegov saborac, rival i veliki prijatelj Stjepan Bobek, da je upravo Rajko Mitić svojom hrabrošću i podsticajem dobijao mnoge mečeve reprezentacije (kao protiv Francuza 1949. u Firenci, ili protiv Rusa 1952. u Tempereu, posle onih famoznih 5:5) i pre nego što su oni počeli. “Jednostavno”, ističe Bobek, “svi smo se osećali sigurnijim i spokojnijim uz Rajka Mitića. Voleo je da pobeđuje, ali zajedno sa nama, preuzimajući isključivo sam sav rizik na sebe. Stajao je iza nas kad je bilo najteže, nesebično pomagao i hrabrio, posebno debitante, i u tome je bio i ostao neponovljiv...”
Za mnoge će, svakako, ostati tajna, čime je to Rajko Mitić fascinirao stručnjake, fudbalere, novinare. Možda su za dečaka, rođenog 16. novembra 1922. godine u malenom Golcu kraj Bele Palanke, najveći uticaj s kraja tridesetih imali Blagoje - Moša Marjanović i Vojin - Škoba Božović, tadašnji asovi šampionskog BSK. Upravo oni su insistirali na tome da Rajko Mitić obuče njihov plavi dres, da debituje za BSK na značajnom meču protiv Ujpešta iz Budimpešte, i ne sanjajući da će naš fudbal dobiti asa, koji igra s lakoćom jednostavno i do savršenstva racionalno.
Čak i legendarni Nemac Sep Herberger jedno svoje predavanje na Akademiji fudbala u Kelnu posvetio je igračkim ekskluzivnostima i osobenostima koje je posedovao njegov kasnije student Rajko Mitić. Govorio je o kolektivnoj igri koja je bila ideja vodilja Rajka Mitića u karijeri, o njegovoj neuništivoj mašini u grudima kad trči, o njegovim pasovima, koji su neuhvatljivo precizni, o njegovim golovima koji su ne tako retko predstavljali prijatan doživljaj za navijače svih klupskih zastava, o njemu kao rođenom komandantu na terenu, koji sve konce igre drži u svojim rukama. Suvišne poteze u igri, govorio je Rajko Mitić, kasnije komentator “Sporta” i “Tempa”, doživljavao je kao štetne po tim, i uvek se borio protiv improvizacije u fudbalu.
(Nastaviće se)