Piše: Ivan Ivačković
MA koliko bilo veliko i neobično, sve što se događalo oko Đorđa Marjanovića predstavljalo je dečju igru u odnosu na buku koja se podigla kada on 1961. godine u Beogradu nije dobio nijednu od tri ravnopravne nagrade na festivalu “Zlatni mikrofon”. Tada su se u Jugoslaviji desili prvi ulični protesti: masa se okupila ispred Doma sindikata, gde je održana dodela nagrada. Publika je iznela Đorđa na rukama, odnela ga do hotela “Moskva” i tamo tražila da joj peva. Bez orkestra, ali podržan horom od - kako je sam procenjivao - 7.000 ljudi, sat posle ponoći, u istinski dirljivoj atmosferi, pevao je “Zvižduk u osam”, čuvenog “Milorda”, i tako dalje. Tokom dva časa, masa je paralisala saobraćaj u gradu.
- Kada je objavljeno da nisam dobio nijednu nagradu, ceo Dom sindikata demonstrativno je okrenuo leđa pozornici i ljudi su počeli masovno da izlaze - priseća se Marjanović. - Spiker je objavio da se radio i televizijski prenos prekida iz tehničkih razloga.

LJUDI su kod kuća osetili da se nešto neobično događa i pohrlili su na ulice.
Đorđe nije znao šta se zbiva u gradu. On pamti da je, čitav sat posle koncerta, sedeo u garderobi i da su ga neki ljudi tešili, mada mu baš nikakva uteha nije bila potrebna. Naprotiv, bio je srećan što ga je publika podržala.
- U jednom trenutku, krenem ja na službeni izlaz, gde je takođe bilo mnogo ljudi - kaže Marjanović. - Ali, pomislio sam da će biti kao i obično. I samo čujem urlike: “Eno ga, eno ga!” I ja više uopšte ne znam šta se zbilo. Mene su podigli, izneli na trg, na Terazije. To je bilo strahovito. Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi. Svako hoće da te takne, da ti ljubi ruku. To je bilo nešto neverovatno, nešto što se više nikada, nikada neće ponoviti. Nikome.
TE noći izbrisana je granica između mita i realnosti, a status masovnog heroja Đorđu Marjanoviću su, osim njegovih navijača, takozvanih đokista, priznavali mediji, konkurencija, pa čak i vlast. Za vreme jednog maratona od jedanaest koncerata u Domu sindikata - a tvrdi se da je moglo da ih bude duplo više, samo da su postojali slobodni termini - Marjanoviću je stigla ovakva poruka: “Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert.” U potpisu je stajalo ime Jovanke Broz, Titove supruge. Zato je, obrnuto, Marjanović “bio u mogućnosti”, i koristio je, da Titu peva u Karađorđevu, Gradskoj skupštini ili, čak, na brodu. Poznanstvo Đorđa Marjanovića i Josipa Broza Tita dobilo je i zvaničan ukras kada je 1972. predsednik odlikovao pevača Ordenom rada sa srebrnim vencem.

OD PORAZA DO KULTA
POJAVLJIVANJE Đorđa Marjanovića na filmu izazvalo je podeljene reakcije. Film “Zvižduk u osam”, reditelja Save Mrmaka, naišao je na nož i podsmeh kod kritičara. Sa tek nešto malo duhovitog preterivanja, Bogdan Tirnanić je, mnogo godina kasnije, podsećao: “Ne pamti se da je neki film još od 1895. godine (pronalazak braće Limijer) dobio poraznije kritike.”
- Kritičari su jedva dočekali da me zbog tog filma sravne sa zemljom - sećao se Marjanović kasnije, u jednom feljtonu. - Film zaista nije bio blistav, ali način na koji su ga “sahranili” bio je stvarno neumeren.
Publika je, međutim, bila oduševljena. Štaviše, kako su godine prolazile, “Zvižduk u osam” je imao sve bolji rejting, da bi na kraju stekao status kulta i postao jedna od obaveznih stanica na današnjim sentimentalnim putovanjima po bivšoj SFRJ.
(Nastaviće se)