Piše: Ivan Ivačković
KONCERT u Nišu smatra se prelomnom tačkom Đorđeve karijere. Ironija je u tome što je on tamo otišao gotovo slučajno, na nagovor Duška Radančevića, šefa jednog malog beogradskog benda - odnosno, kako se tada govorilo, ansambla - koji je pratio humoriste i pevače. Marjanović je u Niš stigao bez ikakvih ambicija. Štaviše, po sopstvenom priznanju, toliko se uplašio kad je video krcatu Letnju pozornicu, da je rešio da odustane. Srećom, na vreme se predomislio i, pod jakom tremom, izašao na scenu.
- Toliko sveta video sam samo na fudbalskim utakmicama - sećao se kasnije. - I sad najave nekog Đorđa Marjanovića. Ja počnem “Zvižduk u osam”. Otpevao sam prvi deo. Tu sad dolazi orkestarski intermeco. Odjednom začujem neobičan zvuk. Prvo mi se učinilo da su se srušile tribine, ali onda sam shvatio da je to aplauz. Otpevam pesmu do kraja, zatim odmah “Plavo u plavom”, i onda počne skandiranje: “Đorđe! Đorđe! Đorđe...” Ja odem iza scene, pošto mi je Duško Radančević rekao da pevam samo dve pesme. Izađe čovek da najavi sledećeg pevača ali, đavola, nije uspeo. I, Radančević mi da znak očima da pevam treću pesmu. Ja otpevam “Stidljivu serenadu”. Opet ista reakcija. Gromoglasan aplauz. Duško mi opet da znak i ja otpevam onu kaubojsku pesmu iz filma “Crvene podvezice”. A onda nastane lom i pakao. Morao sam da pevam na bis, ali više nisam imao pesama. Ponovo sam otpevao one četiri i na kraju rekao: "Ljudi, ne znam više!"

POSLE prvog zaleta, Đorđeva karijera bila je prekinuta zbog odlaska u vojsku. Međutim, kad se vratio, pojavio se na Opatijskom festivalu, koji je bio toliko popularan da je praznio ulice tadašnje Jugoslavije. Sa dve pesme, osvojio je tri nagrade i postao prva ličnost festivala, pretekavši Gabi Novak, Ivu Robića, Senku Veletanlić i druge. Čak je i Vice Vukov pred njim morao da skine kapu. Slobodan Novaković, u to vreme mladi kritičar “Mladosti”, pisao je: “Đorđe Marjanović predstavlja zasebno poglavlje Opatijskog festivala. Od svojih pesama on je napravio dramske uloge. Interpretirao ih je sa estradnom lakoćom, obično se koristeći mimikom.”
Naravno, nije se pričalo samo o Marjanovićevom pevanju, nego i o njegovoj vezi - koja je posle dve godine prerasla u brak - sa Zlatom Rakić iz Radio Beograda. Govorilo se da je Zlata “drmator u Radiju” i da će Đorđa “progurati čak i u Ameriku” (i jedno i drugo je, naravno, predstavljalo besmislicu). Osim toga, beogradski kuloari su se, nemajući pametnija posla, zabavljali pričama kako je Marjanović stradao u automobilskoj nesreći, oboleo od leukemije, i tako dalje. On je sve to podnosio sa dostojanstvom, pronašavši upravo u Zlati utočište. Vremenom, ona je, osim supruge, postala njegov menadžer, savetodavac, sekretarica i šofer. Đorđe je u nju imao bezgranično poverenje i nije ubacivao nove pesme u repertoar dok se sa njom ne konsultuje.

NESUĐENI APOTEKAR
ĐORĐE Marjanović je rođen 30. oktobra 1931. godine u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, a onda je došao u Beograd i upisao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarujući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu “Svi na more” i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proslavio se 1958, pevajući kompoziciju Darka Kraljića “Zvižduk u osam”. Te godine, na Marjanovićevom nastupu u Nišu, nastao je pravi lom: publika mu nije dala da ode sa scene, a on se, pošto je imao spremne samo četiri pesme, izvinjavao i snebivao. “Dogodilo se nešto jedinstveno”, govorio je kasnije. “Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime.”
(Nastaviće se)