Piše: Kosta Dimitrijević


PRVA uloga Ljubinke Bobić za pamćenje bila je Paučina u Šekspirovoj komediji "San letnje noći". U istom komadu, sa Pukom Vragolanom, postigla je takođe veliki uspeh. Međutim, pre tih uloga najpre je pevala jednu sporednu rolu u operi "Boemi" pod dirigentskom palicom Stevana Hristića. Tada je imala časove pevanja kod gospođe Binički, a baleta kod Isačekove... Onda je prešla u dramu, najpre uskačući u uloge kad se neka glumica iznenada razboli...

Pozorišna zvezda postala je još 1923. godine, igrajući sentimentalne devojčice, a i dečake - mangupe. Punih sedam godina s uspehom je glumila rimsku vragolanku u bulevarskoj komediji "Skampolo" u režiji Jurija Rakitina, koji je bio u ovoj oblasti njen najbolji učitelj. Za tu ulogu od italijanske vlade dobila je nagradu, dok je u svojoj zemlji tek tri godine kasnije stiglo zaslužnije priznanje... Potom je bila zapažena u privlačnim ulogama sentimentalnih naivki, a često je tada igrala i dečake kao što je bio David Koperfild ili nestašni Raka u Nušićevoj "Gospođi ministarki"...

Kasnije, na poziv tamošnjeg reditelja i glavnog glumca Raše Plaovića, početkom 1937. s velikim uspehom igrala je Koštanu u Skoplju, a potom s tom ulogom gostovala u Beogradu, Banjaluci i drugim mestima.

- Tada sam ljuta na pozorišnu birokratiju dala otkaz Narodnom pozorištu u Beogradu, gde sam se pošto su udovoljili mom zahtevu, srećom brzo vratila - ispričala mi je jednom prilikom. - Zato što sam u to vreme bila "slobodan umetnik" Raša me je mogao i angažovati. On je tamo igrao raspusnog bekriju Mitka, a ja onu zanosnu Ciganku koja je sve živo u publici igrom i pesmom ponela. Na kraju predstave kao da pljesku nije bilo kraja, zavesa se stalno podizala i spuštala, a mene zasutu cvećem hteli da nose moji "ljubimci", odnosno u prevodu - obožavaoci.

UPORNO odbijajući da mi poveri svoju životnu ispovest, Boba je u neobaveznom ćaskanju (ne sluteći da sve beležim) ipak otvarala svoje srce i pričala kako su joj Crnjanski i Rade - Raka Drainac "skidali zvezde s neba".

- Raka je naravno uz poeziju, a lepo je svirao i violinu, znao da se udvara. Mene je čak Raka i zaprosio, a ni ja tada nisam bila neka femka, pa smo bili baš zgodan par, onako mladi i lepi. Posle predstave "Skampolo" sačekivao me s buketom cveća ispred Manježa, pa uzmemo fijaker, vozimo se da gledamo mesečinu u topčiderskoj restoraciji. I gde sve nismo bili, koliko sam se samo njegovih pesama naslušala i revolucionarnih govora. Samo laže da mu je "glad bila beskrajna, a ruke večno prazne", ko u onoj poznatoj pesmi, znao je Raka da drmne i dobre honorare, a ruke su mu bile najviše zaposlene oko ženskih sisića i bokova.

o I što se niste venčali, pitam.

- Nije išlo, jer sam ja bila, bre, zvezda ko Merilin Monro i stanovala u palati, vodila luksuzan život, a on zahteva da ostanem ko golubica na njegovoj jadnoj mansardi punoj knjiga i slepih miševa. I još traži da samo sa njim odlazim u pozorište i odbijem one nestašne uloge po kojima sam postala čuvena, da je ludovao tadašnji Beograd. A bio je i mnogo ljubomoran. Jednom, zbog neke korpe cveća dobijene ne sećam se ni od kog obožavaoca, udario mi šamar, hteo da me prebije ko mačku. E, tada je bilo sve gotovo...

Pričala bi uvek uz smeh koji je delovao lekovito, opuštajuće i na njene sagovornike.
- Recimo, ranije dok sam igrala one moderne damske uspijuše, čim neki od predratne gospode dođe u moj stan, odmah bi da se skine. Mislim, da obesi svoj kaput o čiviluk, a bogme hteli su neki posle toga da idu i do kraja... Jer, ja sam tada ne samo ko glumica imala šta da pokažem... Jednom sam se tako našalila sa Krležom, koji me je obožavao. Njega sam poznavala iz Zagreba, a i igrala uspešno u njegovim komadima, pa me je hvalio i veoma cenio... Mogu da kažem da niko tako lepo i slatko nije znao da se smeje na moje štosove kao Krleža...



ZAVET VRAČARE

BOBINA sestra Pela odala mi je tajnu Bobinog upornog odbijanja da za novine da svoju biografiju.

- Nemoj da se čudiš što je Boba odbila da ti ispriča svoj život - poverila mi je. - To nije nikad htela da učini zbog jedne proklete vračare iz njene mladosti. Gledala je Bobi još kada je bila mlada, ne znam tačno da li u dlan ili pasulj, ali joj je tada kazala da se ne šali glavom i da nikada nekom novinaru ne ispriča sve o sebi, jer će tada stradati. I moja Boba se toga već decenijama drži, uverena da će nestati s ovog sveta čim to učini.

(Nastaviće se)