Piše: Kosta Dimitrijević
BAŠ nekoliko meseci uoči izvođenja komedije "Otmeno društvo" posvećene ismevanju "pofrancuženih Beograđana", kako je Boba nazivala te svoje karikirane malograđane i skorojeviće, imao sam priliku i da je lično upoznam. Moja majka Zora radila je u kancelariji zajedno sa rođenom Bobinom sestrom Pelom, koja je po želji glumice, ugovorila moju posetu na dečji praznik Materice.

Bio sam dočekan kao neki mali princ. Njene sestre uvele su me u prostranu trpezariju ispunjenu modernim nameštajem i dovele do velike fotelje od pliša, u kojoj je telefonirajući nekome, sedela u svilenom penjoaru sa japanskim šarama lepa glumica. Bio sam u tom trenutku veoma ušeprtljen, tražeći po džepovima tanak konopac, kojim je treblao da vežem Bobu za nogu... Tada sam se setio da mi je ostao u džepu bele bunde, koju sam skinuo na ulazu. Otrčao sam tamo zajedno sa Bobinom sestrom da ga uzmem i vratio se u trpezariju. Poznata glumica, je, upravo, spustila telefonsku slušalicu. Snažno me zagrlivši i ljubeći u bucmaste obraze, isturila je k meni svoju nogu i odsečnim glasom kazala:

- Što si se, bre, ukipio ko seoska mlada na venčanju! Budi muško, vezuj i ne puštaj dok ti se ne odužim!

Ljubinka Bobić ili kako mi je tada kazala da je oslovljavam jednostavno sa "teta Boba", ustala je iz fotelje i prišla velikoj vitrini od mahagonija i sa njene police izvukla jednu kutiju zavezanu svilenom mašnom, poželevši da sa njenim poklonom "pređem sve okeane". Bila je to igračka iz mojih snova, najmodernija ratna podmornica!

IGROM slučaja i životnih okolnosti za vreme nemačke okupacije 1942. godine u drugom razredu osnovne škole "Car Uroš" (danas "Vladislav Ribnikar") u Ulici kralja Milutina, došao nam je za učitelja rođeni brat Ljubinke Bobić, gospodin Miloljub Bobić, koji je sa porodicom izbegao iz Skoplja. Bio je to veoma simpatičan dobroćudan čovek, odličan pedagog, veliki rodoljub, koji je u Prvom svetskom ratu bio jedan od 1.300 kaplara i ponosio se Albanskom spomenicom. Sa suprugom Ružicom - Lulom, gospodin Bobić imao je tada dvoje male dece, sina Vladimira i ćerku, kasnije glumicu Miroslavu, za koju je govorio da se "dela na njegovu sestru Bobu". Pričao nam je kako je pre rata Boba često dolazila u Skoplje i odsedala kod njih za vreme gostovanja u tamošnjem pozorištu čiji je upravnik bio Velimir Živojinović Masuka.

Ostali su mi u sećanju i povremeni razgovori majke sa gospodinom Bobićem, koji je sa mnogo ljubavi pričao o sestri Bobi, posebno uspešno imitirajući njen narodni govor. Po njegovom kazivanju, njihovi preci bežeći od Turaka dospeli su u Kruševac, dok je drugi deo porodične grane otišao u Rumuniju, u grad Turn-Severin. Bili su veoma siromašni.

Majka Jelisaveta bila je rodom iz Struge, a otac Vlajko po zanimanju obućar iz sremskih Golubinaca - pričao nam je. - Nas petoro nestašne dece tata Vlajko je sjajno zabavljao svojim pošalicama i bio pravi veseljak poput naše bake Bojane, koja je lepo pevala i igrala, pa smo od nje najviše nasledili tu, umetničku, žicu...


"JEDNOG podneva te stravično hladne zime 1942. godine, učitelj Bobić stigao je u našu kuću (držao mi je i časove violine) veoma neraspoložen, rekavši majci da je veoma uplašen za dalju sudbinu svoje sestre Bobe: "Naterali su je da nastupi u ulozi Dorine na premijeri Molijerovog 'Tartifa', ali je moja svojeglava i oštra na jeziku Boba odlučno odbila upravniku Joci Popoviću da pod okupacijom dalje igra tu svoju, inače, omiljenu ulogu. A Nemci znaju da je ona pre rata bila na specijalizaciji u berlinskom pozorištu, pa se plašim za njenu dalju sudbinu..."

Posle nekoliko dana pretpostavke učitelja Bobića su se obistinile. Pričao nam je uzbuđenog glasa da je njegova sestra bila pozvana na odgovornost kod visokog nemačkog funkcionera zaduženog za kulturu u Beogradu, kome je "skresala pravu istinu u oči" da "ne želi da zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora". Zbog te izjave Boba je teško živela pod okupacijom. Bila je prinuđena da proda mnoge vredne stvari i umetničke slike poznatih majstora u zla vremena, kada se govorilo da je svinja vrednija od bečkog klavira.
(Nastaviće se)