Piše: Pero Simić
"NA osnovu čega sam mislio da je ona (Lucija Bauer) proverena", piše Tito pod pseudonimom Valter. "Na osnovu toga što je bila ćerka bednog radnika, što je ranije bila žena istaknutog političkog radnika nemačkog komsomola, koji je bio kažnjen sa 15 godina zatvora, što je bila poslata na rad u Moskvu na kratak kurs; što je dobijala pomoć od nemačkog predstavništva pred KIM (Komunističkom omladinskom internacionalom) itd.
Istina je da sam je smatrao vrlo naivnom i politički nerazvijenom. Zbog toga sam je više puta upozoravao i govorio da ne treba da ima nikakve veze sa emigrantima iz Nemačke, jer sam se bojao da bi je neko iskoristio za neprijateljske ciljeve u odnosu na SSSR. Ovakve moje obazrivosti bilo je i u tih nekoliko pisama koja sam joj pisao iz inostranstva. Rekao sam joj da ću prekinuti svaku vezu s njom ako čujem da se ona ne pridržava mojih saveta." (Ni u jednom od četiri pisma koje joj je napisao pre njenog hapšenja nema tragova ni od tih navodnih upozorenja, niti o bilo kakvoj pretnji o kojoj Tito govori).
"Godine 1937. mislio sam da je uzmem kod sebe u inostranstvo. Smatram da sam ovde bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene i treba to imati u idu. Nešto se u tome smislu već dogodilo. Nina Obarova (Crnogorka Kristina Kusovac) je već izjavila: 'Kako Tito može da bude partijski sekretar, kada je njegova žena uhapšena.' To se, naravno, radi iz frakcionaških pobuda - Željezar (dalmatinski komunista Ivan Marić), Obarov (muž Kristine Kusovac), Nina Obarov. To je činjenica koja može da me omete u radu. 27. septembra 1938. Valter.”
BAŠ tih dana, kada se Tito u Moskvi na ovaj način odrekao i distancirao od obe svoje supruge, Pelagija Belousova je bila uhapšena i ubrzo osuđena na deset godina kazneno-popravnog rada u logoru. Dve godine kasnije je, zbog nedostatka dokaza, oslobođena, ali je 1948, posle Titove svađe sa Staljinom, ponovo uhapšena i osuđena na deset godina zatvora. Posle Staljinove smrti je rehabilitovana i živela je do marta 1967.
Lucija Bauer, čije je pravo ime bilo Jogana Kenig, bila je u času kada je Tito tvrdio da je dokazano kako je ona neprijatelj, već uveliko uhapšena, ali ne i osuđena. Tri meseca posle Titovog obračuna s njom, Lucija Bauer je definitivno osuđena na smrt i streljana u Moskvi.
Najpoverljivija dokumenta Centralnog arhiva Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije nepobitno pokazuju da je Tito svoje prste upleo u tragične sudbine svih Jugoslovena koji su u vreme staljinističkih pogroma streljani širom Sovjetskog Saveza. A tad je u ”prvoj zemlji socijalizma”, prema jednom Titovom priznanju, nestalo ”više od 100 prekaljenih komunista”, prema tvrdnjama njegovog vodećeg biografa Vladimira Dedijera, čak ”oko 800 jugoslovenskih komunista”, a u moskovskim arhivima dosad je imenom i prezimenom identifikovano više od 500 ovih nesrećnika.
U LIKVIDACIJAMA onih koji su pobijeni do marta 1939. Tito je učestvovao posredno, jer ih je sve posmrtno isključio iz KPJ i tako overio i opravdao njihova pogubljenja, a u slučajevima onih ljudi koje je agentima NKVD-a sumnjičio i pre njihovog streljanja, njegova uloga je bila znatno veća od posredne. A u smaknućima onih Jugoslovena koji su u SSSR-u bili pobijeni posle marta 1939, kada ih je Tito, bez ikakvih dokaza, proglasio ”antipartijskim i frakcionaškim elementima” i isključio ih iz KPJ - njegova uloga je bila još aktivnija. U suštini direktna. Svi su oni na montiranim procesima bili osuđeni na smrt upravo onda kada je Tito obavestio Moskvu da ih je izbacio iz KPJ. I svi istog dana pobijeni!
Ove famozne odluke Tito je doneo na prvoj sednici jednog veoma problematičnog organa, ”privremenog rukovodstva za tekuća pitanja (u KPJ) dok naše pitanje ne bude rešeno u Kominterni”, za koji se nikad nije utvrdilo ko ga je i kad osnovao. Prvi sastanak tog neformalnog tela, na kome je na Titov zahtev usvojena odluka da se iz partije isključe ”svi koji su gore (u SSSR-u) seli” - odnosno oni koji su bili pobijeni i uhapšeni - održan je u strogoj konspiraciji od 19. do 21. marta 1939. na Bohinjskom jezeru u Sloveniji. Uz Tita bili su prisutni Milovan Đilas, Josip Kraš, Edvard Kardelj, Franc Leskošek i Ivo Lola Ribar.
(Nastaviće se)