Piše: Pero Simić
TITOV posmrtni obračun sa sekretarom CKKPJ Josipom Čižinskim, odnosno Milanom Gorkićem, koji ga je promovisao u Moskvi, od rečenice do rečenice bio je sve bezobzirniji. U nastavku dokumenta ”Moji odnosi sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije”, Tito 23. septembra 1938, deset meseci posle streljanja ovog nevinog čoveka u Moskvi, kaže:
”Za kratko vreme mog boravka u Beču (1934), nisam mogao da primetim nešto osobeno kod Gorkića. Na mene je on tada ostavio utisak veoma radno sposobnog čoveka. Sama činjenica što je on dugo godina saradnik u KI, za mene je tada imala veliki značaj i od samog početka činila da imam poverenje prema njemu. Međutim, pošto mi ni on, a ni drugi nisu pomagali kao članu PB, već me samo koristili za rad u zemlji, počeo sam da gubim poverenje prema njemu. Moje nepoverenje je raslo naročito zbog toga što je podržavao Flajšera (Ivana Gržetića, predstavnika KPJ u Kominterni) i što sam uvideo da su za njega partijski aktivisti samo figure. No, na to sam gledao kao na nepravilnu kadrovsku politiku s njegove strane i nisam sumnjao da je saboter i neprijatelj. Naši odnosi nikada nisu bili bliski, već uzdržani. To što nisam smeo da prigovorim i što sam se saglasio da zajedno s njim radim u novom rukovodstvu (KPJ), oformljenom na jesen 1936. godine, proizlazi iz toga što nisam smeo da se suprotstavim, pošto je na VII kongresu KI moju kandidaturu za člana (Izvršnog komiteta) - KI mada primljenu jednoglasno u celoj jugoslovenskoj delegaciji na kongresu - KI odbacila.
POSLE toga, pošto je bilo obrazovano novo rukovodstvo s Gorkićem na čelu, ja sam opet bio na radu u zemlji i samo sam dva puta odlazio u inostranstvo radi izveštaja.
Već na proleće 1937. godine bio sam vrlo nezadovoljan saboterskom Gorkićevom politikom. Među nama je došlo do sukoba u našoj korespondenciji zbog izdajnika (Adolfa) Muka, kojeg se on svojski starao da popularizuje, mada je već bilo poznato da je on izdajnik velikog kalibra. Osim toga, postojao je ceo niz drugih razloga zbog kojih sam gubio poverenje u Gorkića. Moram da priznam, da sam na leto 1937. godine ozbiljno razmišljao da izađem iz PBCK na taj način što bih se izborio za odluku CK da pođem u Španiju, kada završim najvažnije zadatke u zemlji. To što je Gorkić rekao da ima pravo ”veta”, pa je rukovodstvo ostalo u Parizu a nije došlo u zemlju, kako je to bilo odlučeno ovde u KI; to što sam se samo ja nalazio u zemlji; to što je Gorkić tražio od mene da mu kažem gde u zemlji imam stan, itd., bio je povod za moje osećanje podozrenja i nepoverenja prema Gorkiću. Pomisao da Gorkić hoće da me uništi i preda u ruke policiji, bila je za mene strašna, ali mi je sve češće dolazila. Međutim, nisam mislio da je on špijun, već karijerist, koji ne bira sredstva da uništi drugove, koji bi mogli da mu smetaju.”
Šest meseci kasnije, marta 1939, kada se navršila godina i po dana od streljanja ovog čoveka, Tito Čižinskog izbacuje iz KPJ. Posle Staljinove smrti ovaj čovek je među prvima rehabilitovan u Moskvi, a Titov SKJ nije smogao snage da to učini sve do svog raspada, 1990.
U OVOM dokumentu Tito se ponovo okomio i na bivšeg sekretara CKKPJ Simu Markovića, koji je tek bio uhapšen u Moskvi:
”Sima Marković - s njim nisam vodio nikakve razgovore o partiji. Poznavao sam ga kao vođu desne frakcije i on prema meni nije imao poverenja, jer je znao da sam ja jedan od krivaca za njegovu likvidaciju i likvidaciju njegove frakcije. U životu sam se s njim sreo svega desetak puta.”
U tragičnom kraju Sime Markovića Tito će, tako, imati direktnu ulogu. Ove njegove diskvalifikacije svakako su još više otežale Markovićevu poziciju u zatvoru, a šest meseci kasnije Tito će još direktnije uticati na njegovu likvidaciju. Pod optužbom da je godinama ”obezglavljivao pokret radničke klase Jugoslavije”, isključiće ga iz KPJ, a samo mesec dana kasnije, čim Tito o tome obavesti nadležne organe u Moskvi, Sima Marković će u glavnom gradu SSSR-a biti streljan.
U ovom pamfletskom dokumentu Tito se obračunao sa još četvoricom svojih nekadašnjih partijskih drugova: prvim sekretarom KPJ Filipom Filipovićem, bosanskim komunistom Simom Miljušem i hrvatskim komunistima Antunom Mavrakom i Stjepanom Cvijićem.
Iskaz o Filipu Filipoviću, koji je već bio streljan u Moskvi, bio je kratak: ”S Boškovićem (Filipom Filipovićem) sam se upoznao 1928. godine u Zagrebu, nekoliko dana pre mog hapšenja, a onda sam ga viđao često ovde u Moskvi, ali nikada među nama nije bilo bliskih partijskih odnosa, mada sam ga ja uvažavao kao starog partijskog funkcionera i nisam imao loše mišljenje o njemu, jer sam ga veoma malo poznavao.”
Prema tek uhapšenom Simi Miljušu Tito je bio još rezolutniji: ”S Kuburićem (Simom Miljušem) nikada nisam zajedno radio, a o njemu sam imao loše utiske.”
Sudbinu ovog tek uhapšenog čoveka Tito će zapečatiti šest meseci kasnije, kada će ga isključiti iz KPJ, a već mesec dana posle te odluke, aprila 1939, Miljuš će u Moskvi biti streljan, čim u sovjetsku metropolu stigne Titov izveštaj da ga je proglasio izdajnikom i izbacio iz partije. (Nastaviće se)