Piše: Pero Simić
ISTOG dana kada je agentima NKVD-a u Kominterni osumnjičio svog partijskog šefa Milana Čižinskog, Tito je rezidentima Staljinove tajne policije ispričao sve što je znao i o svom starom partijskom drugu, članu najužeg rukovodstva KPJ novinaru Kamilu Horvatinu.
Titov poverljivi iskaz o ovom zagrebačkom komunisti otkucan je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, a iznad njega je mastilom, takođe na ruskom, ispisana je naznaka: ”Razgovor Jakuboviča i Špinera s Titom - 4/III 35.” A evo šta je Tito ovim "nkvdovcima" rekao o ovom svom prijatelju s kojim je intenzivno sarađivao od 1927, a naredne godine je s njim proveo dve nedelje u policijskom zatvoru u Zagrebu:
”HAGEN (pravo ime Horvatin). Poznajem ga odavno, od 1922. godine, prema kazivanju drugih, a lično sam se upoznao i radio s njim 1926. Intelektualac. Ranije je bio nacional-revolucionar i 1912. godine je zbog atentata na namesnika Hrvatske uhapšen i odležao je dve godine. Kad sam se s njim upoznao, bio je član hrvatskog Obkoma (Oblasnog komiteta KP) i redaktor našeg partijskog lista ”Borba”. Pripadao je levoj frakciji, u kojoj su bili (Đuro) Cvijić, Rajko Jovanović i drugi, kada smo vodili borbu protiv te frakcije. S njim sam se sretao ranije i zato i mogu da ga okarakterišem po tom periodu. Njegovo ophođenje sa radnicima ranije nije baš bilo dobro; imao je neku intelektualističku crtu, nije imao ponašanje pravog partijca i to je ljude plašilo. Ljudi nisu mogli da se izraze, jer je on na njih gledao s visine. Njegovo ponašanje se radnicima nije dopadalo.
MADA je bio u toj frakciji s (Đurom) Cvijićem, koji je sa nama 1928. godine bio tri nedelje u policiji, uvideo sam da on nije tako jako zaluđen za frakcionaštvom kao drugi. Bio je veoma oprezan i čak je na jednom sastanku (partijskog) aktiva, gde se vodila diskusija o frakcionaškoj borbi, priznao izvesne greške, ali ne sve. Tako žestok frakcionaš, kao što su bili drugi, on nije bio. S njim sam se upoznao kada je bio kooptiran u CK (KPJ) umesto druga Senjka (Vladimira Ćopića). Treba reći da kod njega ima kojekakvih intelektualističkih ostataka u ophođenju sa radnicima. Što se tiče konspiracije, veoma je oprezan, nema poverenja u ljude. Isuviše je konspirativan, te to kod njega čak prelazi u strah. Po mom ubeđenju, on je napravio veliki korak napred u svom ophođenju s ljudima, mada i dalje ima kod njega nekih ostataka ophođenja s visine. U partiji je od 1919. godine.”
Nepune tri godine posle Titovog ”razgovora” sa Jakubovičem i Špinerom, februara 1938, Kamilo Horvatin je uhapšen u Moskvi i ubrzo osuđen na smrt.
Tog 4. marta 1935, osamdesetak dana pre nego što će agenti NKVD-a u Kominterni odlučiti da on ”zaslužuje (njihovo) poverenje”, Tito je izaslanicima Staljinove policije u Kominterni u poverenju govorio i o Vladimiru Ćopiću i Ivanu Gržetiću. Iznad prvog dokumenta, otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, mastilom je, takođe na ruskom, upisana napomena: ”Razgovor Jakuboviča i Špinera s Titom - 4/III - 1935.” A u tom razgovoru Tito je o Vladimiru Ćopiću Senjku rekao:
”SENJKO - stari radnik. O njemu sam samo slušao. On je u našoj partiji bio veoma popularan. Kada je bio osuđen na tri godine - pobegao je i nalazi se ovde. S njim sam počeo da radim u avgustu 1934. godine. Frakcionaštva kod njega nije bilo - to je ono što se obično primećuje kod intelektualaca. On je komunista koji može da skupi ljude oko sebe, ima na njih uticaja, ume da ih sakupi u kolektiv.”
U jesen 1938, dok je Titu pomagao da sa ruskog na hrvatski jezik prevede ”Kratki kurs istorije SKP(b)”, Svesavezne komunističke partije Staljinovih i Lenjinovih boljševika”, Ćopić će biti uhapšen u Moskvi. Pet meseci kasnije, marta 1939, Tito će ga izbaciti iz KPJ kao ”elementa koji je našoj partiji i radničkoj klasi naneo goleme štete”, a mesec dana posle toga, aprila 1939, Ćopić će u Moskvi na osnovu isfabrikovanih dokaza biti osuđen na smrt streljanjem.
Titovo ”mišljenje” o Ivanu Gržetiću, koji je u Kominterni imao pseudonim Heler, još je zanimljivije. Ponajviše zbog toga što pokazuje da Tito marta 1935. nije imao nikakvih problema da se seti nekih detalja iz privatnog života ovog čoveka koji su se desili petnaestak godina ranije, u Dalmaciji, u kojoj revnosni sagovornik Jakuboviča i Špinera tada uopšte nije boravio.
EVO kako je Tito agentima NKVD-a opisao ovog svog partijskog druga:
”HELER (pravo ime Gržetić). Radnik - stolar. Poznavao sam ga i ranije i radio zajedno sa njim. U partiji je od 1919. do 1920. godine. U partiji je ranije dobro radio; radio je u sindikatima, ćelijama itd. Lični život je vodio primeran, kao radnik razvratan nije bio. Ali je pomalo u partijskom radu sada, a i ranije bio lenj (ranije je to bio više, sada manje). Sada radi u CK. Ja nisam radio sa njim u CK, ne znam kakav je on sada. Ali boravio je u Moskvi i mislim da se malo popravio. Učio je u Lenjinskoj školi (u Moskvi) sedam meseci. Radio je u rukovodstvu jugoslovenskih sindikata. Konspirator je dobar. U vreme ozbiljnih opasnosti uvek je umeo da ih izbegne.
U ličnom životu on pomalo voli žene, ali je vrlo oprezan. Imao je jednu epizodu sa jednom ženom u Dalmaciji. Na dalmatinskoj rivijeri upoznao se s jednom strankinjom. Kazao je da je to uradio da bi od nje dobio neki dokument. On je stvarno dobio dokument, ali ne znam zbog čega mu je bio potreban. Zbog toga je dobio ukor. Zatim se u stanu fotografisao sa gazdom stana simpatizerom. Ovaj je imao svoj fotoaparat i snimio ga je. I zbog toga je dobio ukor. Ranije, kad sam radio s njim bili su takvi uslovi, da nije bila potrebna stroga konspiracija, a ovo o čemu sada pričam odnosi se na kasniji period.”
Na levoj margini dokumenta otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, mastilom je, na ruskom, napisana oznaka: ”Razgovor s d(rugom) Brozom 4/III 35.”
Gržetićev tajni dosije u Moskvi pokazuje da je Tito agentima NKVD-a još jedanput skrenuo pažnju na ovog svog partijskog druga. U nedatiranom dokumentu ”Iz stenograma, podaci koje je o članovima CK i kandidatima za članove CK (KPJ) dao Valter” Tito je o ovom čoveku, koristeći njegov drugi pseudonim, u poverenju rekao:
”FLAJŠER. On je promenio do nekog stepena svoj karakter. Sada ima nešto što ima i Petrovski (Kamilo Horvatin): ne ume da privuče ljude, ne ume da se prilagodi masama.”
Nedugo posle ove Titove ”karakteristike” Gržetić je uhapšen i streljan u Moskvi. Godinu dana posle njegove likvidacije Tito će u jednom izveštaju dostavljenom NKVD-u posmrtno optužiti Gržetića da je ”svojim saboterskim ponašanjem sramotio našu partiju” u Moskvi.
(Nastavlja se)