Piše: Pero Simić
SVE je počelo u proleće 1990, kada je pisac ovih redova prvi put boravio u Moskvi.
Gost je svojim domaćinima u listu ”Večernja Moskva” izrazio želju da poseti Centralni partijski arhiv Instituta marksizma - lenjinizma u Moskvi, u kome se čuva i arhiva Kominterne, koja je Tita početkom Drugog svetskog rata i dovela na čelo KPJ.
Uz usmenu želju priložio je i pismo mr Milovana Bosića, direktora Arhiva Centralnog komiteta tada praktično već raspuštenog SKJ, kojim se rukovodstvo Centralnog partijskog arhiva u Moskvi moli da izađe u susret ”poznatom jugoslovenskom novinaru i publicisti”.
Ljubazne moskovske kolege činile su sve što je bilo u njihovoj moći, potežući i neke svoje veze u državnom i partijskom vrhu sovjetske prestonice, ali vrata arhiva u kome se više od pola veka čuvaju neke od najvećih tajni iz Titovog života ostala su čvrsto zatvorena. Umesto ulaska u masivnu kvadratnu petospratnicu Centralnog partijskog arhiva u Puškinskoj ulici, u centru Moskve, gostu iz Beograda je ponuđeno da naučnim saradnicima IMEL-a, Instituta marksizma - lenjinizma pri Centralnom komitetu KPSS, u ulici Vilhelma Pika, održi predavanje o političkim prilikama u uskomešanoj Jugoslaviji. Predlog je odmah prihvaćen, a akademski mir narušila je procena predavača iz Beograda da su izuzetno male šanse ne samo da se spreči raspad Jugoslavije, već i da se izbegne sve izgledniji građanski rat u njoj.
MEĐU slušaocima se najpre osetila neverica, a potom i učtivo neslaganje. Jednima se činilo da je govornik preterani pesimista, a drugima da je situacija u SSSR-u potencijalno opasnija od one u Jugoslaviji. U času kad su ovi potonji kao primer naveli tada aktuelne tenzije u baltičkim republikama, gost je pokušao da se odbrani od zamerki koje su mu upućene
- baltičke republike su peraja na kitu, a kod nas problem nije sa perajima, već se otvara sukob Srba i Hrvata, koji Jugoslavija objektivno ne može preživeti.
Kritičari su malo popustili, da bi domaćini na kraju sa svojim beogradskim sagovornikom podelili krajnju zabrinutost za sudbinu Titove Jugoslavije, koja je više od tri decenije bila uzor većini sovjetskih disidenata.
Čim je ovaj neobični skup završen, autoru ove priče je saradnica ”Večernje Moskve” prevodilac Tatjana Onučina diskretno rekla:
- Čeka vas načelnik Odeljenja za Istočnu Evropu IMEL-a, naš poznati istoričar Fridrih Firsov.
PISAC ovog teksta je iznenadni dijalog sa ovom krupnom figurom sovjetske istoriografije iskoristio da svom sagovorniku postavi pitanje o tome kako on procenjuje ulogu Kominterne i mehanizme preko kojih je ona upravljala delatnošću svih njenih sekcija širom sveta. Firsov kao da je jedva dočekao ovo pitanje:
- Kominterna nije bila nikakva međunarodna organizacija! Bila je to prosta transmisija Staljinovog režima, tačnije rečeno, ispostava odeljenja za međunarodnu saradnju Ce-Ka-Ka-Pe Sovjetskog Saveza.
Obrazloženje je bilo krajnje ubedljivo, ali i neočekivano kad se ima u vidu da ga izgovara visoki funkcioner u naučnom aparatu sovjetske Ka-Pe:
- Staljinov režim je prema svom nahođenju birao i postavljao šefove i centralne komitete svih komunističkih partija u svetu, plaćao sve njihove glavne funkcionere i finansirao celokupnu njihovu aktivnost.
Pretpostavljajući da bi ga to moglo interesovati, gost je domaćinu izneo mišljenje da se 1948. nije radilo o nekakvom velikom koncepcijskom razlazu, već da se osnova toga sukoba svodila na to da li će bar u Jugoslaviji, ako ne i šire, mali Staljin zameniti velikog Staljina. I da to potvrđuje fakat da se Tito tad staljinistički obračunao sa svojim stvarnim i nabeđenim suparnicima, i da je zbog toga, isto kao i Staljin, formirao nekoliko logora širom Jugoslavije. Učtivi Firsov to nije komentarisao, ali je bilo vidljivo da je ovo objašnjenje primio sa odobravanjem.
ČETIRI-PET dana posle ovog razgovora, glavni i odgovorni urednik ”Večernje Moskve” Aleksandar Lisin je autoru ove priče, na ispraćaju iz sovjetske prestonice, saopštio radosnu vest:
- Ima velikih šansi da ti odobre istraživanje arhivske građe jugoslovenske sekcije Kominterne! Kad dođeš u Beograd što pre pošalji Centralnom partijskom arhivu sve potrebne papire i zeleno svetlo bi brzo moglo biti upaljeno!
Tako je bilo!
Znajući da svi veliki svetski arhivi, zbog površnosti koja ih prati, zaziru od novinara, potpisnik se Ivanu Gerasimoviču Kitaevu, direktoru Centralnog partijskog arhiva IMEL-a, odnosno CKKPSS, obratio samo kao spoljni saradnik jednog beogradskog istorijskog instituta, a ne i kao novinar ”Novosti”. Od Moskve je tražio da mu dozvoli bar uvid, ako ne i fotokopiranje onih dokumenata o kojima se u Beogradu decenijama šuškalo - tzv. karakteristika koje je Tito svojevremeno u prestonici SSSR-a davao o mnogim svojim partijskim drugovima i prijateljima, konkurentima za partijski presto, koji su nekoliko godina kasnije, gotovo svi do jednoga, likvidirani u ”prvoj zemlji socijalizma”.
AUTOR je već odavno slutio da se iza tog nešto krupno valja, jer je nepobitno došao do zaključka da je Tito za tridesetak godina, koliko je vodio jugoslovenske komuniste, izneo najmanje 16 različitih verzija o tome kad i kako ga je Kominterna dovela na čelo KPJ! I baš tih dana u Beogradu objavio knjigu ”Kada Tito, kako Tito, zašto Tito”.
Već za petnaestak dana od slanja novog pismenog zahteva u Moskvu, iz prestonice SSSR-a stigao je pozitivan signal. To je bio veoma dobar znak, jer je to za arhivske standarde predstavljalo izuzetnu brzinu.
Bio je to dobar znak, ali pisac ovog teksta ni slutio nije da se upustio u avanturu koja će trajati gotovo punih 15 godina. A još manje je slutio da će ga u Moskvi sačekati i jedno prijatno iznenađenje: upitnici gotovo svih fascikli arhivskih dokumenata koji će mu biti stavljeni na raspolaganje - u koje su istraživači upisivali svoje generalije - bili su prazni. A to je značilo da ih nijedan istraživač pre njega nije imao u rukama!
Preliminarne rezultate tih istraživanja autor je proteklih godina redovno predočavao čitaocima "Novosti", a konačni rezultati tih dugogodišnjih istraživanja sada se prvi put integralno stavljaju na uvid javnosti.
(Nastaviće se)