Piše: Pero SIMIĆ

MA šta ko o njemu mislio, ignorisao ga ili prezirao, s razlogom ili bez njega obožavao ga ili ga u zvezde kovao, Tito ostaje jedan od fenomena 20. veka. Možda čak i jedan od najvećih.


Zvanično, jedva je završio nižu seljačku i dva razreda šegrtske škole, a decenijama je gotovo s celim svetom govorio na per tu. Formalno, bio je bravar po zanimanju, a njegovi savremenici ga pamte kao velikog gospodina prefinjenih manira: velemajstor u mačevanju, solidan pijanista, izuzetan dreser i jahač konja. Na rukama je uvek nosio svilene rukavice, a njegovu levu ruku još od 1938, kada je KPJ imala samo oko 2.000 siromašnih članova, krasio je skupoceni brilijantski prsten!


Solidno je govorio i pisao nemački i ruski, delimično i esperanto, kirgijski i engleski jezik, a vodeći jezik zemlje kojom je doživotno vladao nikad nije čestito naučio!
Sistematskom medijskom kampanjom, kojom se tokom Drugog svetskog rata bavio preko sovjetske radio stanice ”Slobodna Jugoslavija”, stvorio je mit kako je tokom tog rata u Srbiji imao desetine hiljada ”naoružanih boraca”, a tek posle njegove smrti objavljeno je da je celokupna Titova vojska u celoj centralnoj Srbiji u leto 1942. brojala 752 pripadnika, a da ih je godinu dana kasnije bilo samo 825! I da njegova partija u septembru 1944, neposredno pred Staljinovu invaziju na Srbiju, uopšte nije imala svoje partijske organizacije u ”Kraljevu, Pomoravlju, Kragujevcu, Čačku, Užicu, Šapcu, pa i Požarevcu i delu zaječarskog i valjevskog kraja”, a u Beogradu joj, kako je Tita izveštavao lider srpskih komunista dr Blagoje Nešković, ”ništa nije ostalo”!


U SVET visoko politike ušao je kao jedan od najvernijih obožavalaca Josifa Visarionoviča Staljina; godinama je slovio za njegovog najlojalnijeg sledbenika, a preko noći je, 1948, postao najveći disident! I od Zapada zbog podrivanja Kremlja, izvukao više dolara od bilo kojeg komunističkog otpadnika u svetu.
Srce Zapada je toliko osvojio da je Čerčilov sin Randolf 1949. zbog Tita ušao u pravi verbalni rat sa moskovskom ”Literaturnom gazetom”, koja je tvrdila da je jugoslovenski vođa ”mali kepec”. Dokazujući da je on ipak jedan santimetar viši od svog ideološkog oca, Čerčil junior preko londonskog ”Dejli telegrafa” nije poricao da je ”Staljin veliki div”, ali je vatreno branio tezu da je ”Tito vrlo veliki kepec”.

Bez obzira na to što se u Prvom svetskom ratu tako strasno borio protiv Srbije i zbog toga dobio austrijski orden za hrabrost, bez obzira na to što je u Drugom svetskom ratu veštim manipulacijama poništio (pre)skupo plaćenu pobedu Srbije u Prvom svetskom ratu, najzad, bez obzira na to što uopšte nije bio Srbin - mnogi Srbi u Srbiji Tita i danas smatraju najvećom ličnošću celokupne srpske istorije, većom i od Svetog Save i Stefana Nemanje, cara Dušana i kralja Milutina, Karađorđa i Miloša, Vuka i Dositeja, Tesle i Andrića!
Više od 30 godina njegovi podanici su jedan fiktivni datum, 25. maj, koji, verovatno, nema nikakve veze sa njegovim rođenjem, slavili kao njegov pravi rođendan, a ni slutili nisu da Tito ima deset datuma rođenja.
Lista fakata i fikcija koje su ga pratile celog života nije ovim ni približno iscrpljena. Naprotiv, sve što je rečeno u uvertiri ove priče čini samo vrh ledenog brega nespojivih kontrasta koje je on spajao u svojoj ličnosti.
Na vrhuncu njegove moći Tita su njegovi saradnici proglasili jednim od najvećih državnika 20. stoleća, njegovu zemlju najstabilnijom, njen režim najnaprednijim, ali već za njegovog života se videlo da ispod te pozlate, kao i kod svih doživotnih vladara, viri hipokrizija. Tako će Titova desna ruka, Edvard Kardelj, tvorac svih sistemskih zakona i sva tri ustava komunističke Jugoslavije, sredinom sedamdesetih godina američkom fizičaru srpskog porekla Bogdanu Magliću u Vašingtonu u poverenju reći: ”Vi ne znate koliko je naš sistem strašno pogrešan! Ništa se praktično ne može učiniti! Nikakve promene (nabolje) nisu uopšte realne!”


MILIONI Jugoslovena to, naravno, nisu znali, a i da im je tu Kardeljevu priču neko nekim slučajem saopštio, oni u nju, opčinjeni Titom, nikad ne bi poverovali. U prosperitetnu budućnost Jugoslavije i u njenu neuništivost, o čemu im je Tito govorio celog života, verovalo se u svakom kutku ove zemlje.
Tek kad je njegov životni put maja 1980. konačno završen, Titov najpoznatiji biograf, akademik Vladimir Dedijer, skupio je hrabrosti da kaže:
- Sve dok se ne otvore moskovski arhivi, istorija neće moći da dâ svoj sud o Titu.
U godinama koje su sledile ni Titovi naslednici, ni njegovi potomci ni po koju cenu nisu želeli da svog kontroverznog vođu prepuste sudu istorije. Nisu dozvoljavali čak ni da ona sudi i presuđuje o onom periodu njegovog života o kome se praktično ništa nije znalo: o Titovoj ulozi u staljinističkim pogromima u SSSR-u, uoči Drugog svetskog rata, kada su širom ”prve zemlje socijalizma” pobijene stotine vodećih jugoslovenskih komunista upravo kada se on svim silama borio da dođe na čelo KPJ. A ništa faktički nisu znali ni o tome kada ga je i pod kojim okolnostima moskovska Kominterna stvarno imenovala za lidera svoje jugoslovenske filijale, odnosno KPJ.
Gotovo svi njegovi naslednici uporno su se ponašali kao da Tito uopšte nije okončao svoj životni put, već da je samo otišao na nešto duži službeni put! Zato je on gotovo celu deceniju, praktično sve do raspada Jugoslavije, i dalje nazivan njenim predsednikom, šefom njene vladajuće partije, vrhovnim komandantom njene armije!
I milioni običnih Jugoslovena su u to vreme iskreno mislili da za istoriju u Titovom slučaju i nema nekog naročitog posla. Eventualno samo toliko da izmeri i verifikuje Titovu veličinu i potvrdi njegovu bezgrešnost.
Dedijer je preostalih desetak godina života iskoristio da dođe do tajnih fondova moskovske centrale Kominterne. Nažalost, i on i desetine drugih istoričara ostajali su kratkih rukava.
Pandorina kutija najmisterioznijeg perioda Titovog života je i u godinama Gorbačovljeve "perestrojke" u Moskvi bila hermetički zatvorena.
(Nastavlja se)
..............................