Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić

BOŽIDAR - Boško Bećarević, naneo je više zla komunistima u periodu Drugog svetskog rata, posebno u Beogradu, od bilo kojeg drugog policajca. Šef Četvrtog antikomunističkog odseka Specijalne policije Uprave grada Beograda proganjao ih je, zatvarao, prebijao, slao u logore, u sigurnu smrt. "Kroz njegove ruke", prošli su mnogi ilegalci a posleratni najviši funkcioneri komunističke Jugoslavije, ali i profesori Univerziteta, lekari, advokati, inženjeri, umetnici, lideri političkih stranaka... Bio je gospodar života i smrti.
U Beograd je iz Kragujevca došao u 31. godini, posle osam godina provedenih u policijskoj službi.
U zapisniku o saslušanju, sastavljenom 7. juna 1949. godine, u kancelariji UDB-e, zapisano je da je Božidar - Boško Bećarević rođen 16. novembra 1910. godine u Desimirovcu, da je po narodnosti Srbin, da je neosuđivan, da ranije nije hapšen...
"Potičem iz siromašne seljačke porodice. Školovao sam se u svom selu i Kragujevcu, gde sam završio Gimnaziju 1929. godine. Na fakultet sam se upisao 1930. godine, pohađao neko vreme predavanja, a zatim, nemajući od čega da se izdržavam, stupio sam u službu u Gradsku bolnicu u Kragujevcu, a 12. februara 1932. godine sam prešao u gradsku policiju u Kragujevcu, gde sam prvo vreme bio zvaničnik, potom pisar a zatim šef Krivičnog odeljka iste policije. Na ovoj dužnosti ostao sam do maja 1936. godine, a posle sam postavljen za šefa Političkog odeljka, i na ovoj dužnosti ostao do proleća 1939. godine. Iz Kragujevca sam otišao na dužnost - za pomoćnika komesara pogranične policije u Kotoribi, na mađarsko-jugoslovenskoj granici (pruga Budimpešta-Trst) i na ovom položaju sam ostao do maja 1940. godine. Zatim sam bio premešten za Komesarijat u Subotici, ali na dužnost uopšte nisam stupio, jer je došao telegram iz Beograda, kojim sam premešten u Upravu grada Beograda", počinje Bećarević svoj iskaz pred islednikom Uprave državne bezbednosti.
UBRZO po dolasku u Beograd, Bećarević počinje pravi rat protiv komunista. Za sve vreme nemačke okupacije trajao je rat do istrebljenja. Milosti nije bilo i sve je bilo dozvoljeno. Mnogo toga znao je upravo Bećarević. Time je "plen", koji su sada "udbaši" imali, bio značajniji.
Zanimljivo je da je saslušanje Boška Bećarevića, zvanično počelo juna 1949, a kako on sam navodi, iz engleskog logora u Bariju još 3. januara 1946 je izručen jugoslovenskim vlastima. Gde je Bećarević bio od isporučenja - početka 1946. do sredine 1949. godine, nema mnogo podataka. Samo on u nekoliko navrata pominje da godinama čami u zatvoru i da se mnogi visoki oficiri UDB-e raspituju kako su neki ilegalci, hapšeni tokom rata, ipak izbegli kaznu. Mnogi nekadašnji ilegalci su strepeli od takvog svedoka. On je znao ko se kako "držao" pred "klasnim neprijateljem", ko je koga izdao, ko je vezama, mitom ili saradnjom sa okupatorom pušten na slobodu, ko je od partizanskih ratnih heroja ili generala bio policijski doušnik. Nije ni UDB-a sedela skrštenih ruku. Detaljno je ispitivan njegov ratni učinak.
On sam nije aktivno učestvovao u kratkom, "aprilskom ratu" između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije.
"Od 6. do 12. aprila 1941. godine bio sam šef istražne službe nad licima uhapšenim i osumnjičenim za špijunažu i `petokolonaštvo`. Kada se Komanda povlačila i ja sam se, sa organima koji su mi bili dodeljeni za rad, povukao sa Komandom do Užica, odnosno produžio do Kolašina, gde me je zatekla kapitulacija. Nedelju dana posle kapitulacije stigao sam u Beograd", navedeno je u zapisniku o saslušanju Božidara Bećarevića u UDB-i za Srbiju 1949. godine.
U svojoj izjavi, koja je dopuna saslušanja, a koju "Novosti" ekskluzivno objavljuju, on, između ostalog, navodi:
"Narodne mase tražile su primer iz pokorene Evrope kako treba postupati. I našle su ga, ne u primeru Norveške, već Francuske i Češke; Francuske, gde u to vreme nije bilo ni govora o pokretu otpora, i Češke gde je prvi pokušaj bio tako nemilosrdno skršen, uništenjem nekoliko stotina najboljih narodnih intelektualaca, a narod poučen tim primerom pošao je drugim putem. Ta dva naroda svojim stavom saradnje odnosno stavom mirne obnove zemlje i privrednog života pod novim uslovima, sa isključivim ciljem očuvanja nacije od fizičkog istrebljenja, bili su uzor Beogradu i Srbiji", navodi Bećarević u izjavi.
KAO posebna dva važna datuma koji su uticali na raspoloženja naroda, Bećarević navodi "slom Jugoslavije kojoj niko od saveznika ni prstom ne pomaže i napad na SSSR, posle pokorene cele Evrope, sa takvom snagom, da za nekoliko meseci biva osvojena skoro cela evropska Rusija".
"Poznati avgustovski proglas (Apel od 13. avgusta 1941.) visokih beogradskih intelektualaca i drugih javnih radnika predratne države, završio je snažno proces preloma u Beogradu i imao značajnog odjeka u unutrašnjosti. Taj proglas, i samo obrazovanje vlade sa Nedićem na čelu završili su proces diferencijacije u korist parole i stava - očuvanje reda i mira i nastavljanje rada na privrednoj obnovi zemlje. Taj put po `liniji manjeg otpora`, put najmanjih žrtava, fizičkih i materijalnih, nikako nije značio pomirenje sa večitim ropstvom pod Nemcima, već samo samoočuvanje i samoodržanje do povoljnijeg momenta".
Taj povoljni momenat Bećarević vidi u uključenju Amerike u rat.
"U to doba, najveće snage Nemačke, u vreme nezadrživog postizanja uspeha na svim frontovima... svaki pokušaj otpora pod tim uslovima značio bi samoubistvo. To uverenje bilo je široko rasprostranjeno", objašnjava Božidar Bećarević u kakvom se položaju našao srpski narod u doba fašističke ekspanzije u Evropi.
Komunisti su mislili drugačije.