Piše: Veljko LALIĆ
KADA je Aleksandar Ranković 25. marta 1946. godine sa skupštinske govornice saopštio da su „narodne vlasti uhapsile Dražu Mihailovića“ američki piloti počeli su, svako za sebe, da piše svojim kongresmenima i vodećim novinama u SAD zahtevajući da im se omogući da ispričaju svoje viđenje četničkog pokreta.
Već prvog dana u Beloj kući zavedeno je pismo Majka Makula:
“Dragi g. predsedniče, 4. jula 1994, moja posada bila je primorana da se spusti u Jugu... Četnici su spasli mene i moju posadu od Nemaca. Za 38 dana, koliko sam proveo s četnicima, prešao sam nekih 500 milja, tako da sam imao prilike da sretnem mnoge od njih... Jednom sam prošao kroz varošicu koja se zove Gornji Milanovac. Cela varoš, izuzev jedne crkve, bila je zgarište - bacačima plamena bila je uništena do temelja. Uzrok? Blizu te varoši četnici su iz zasede napali i pobili jednu četu nemačkih vojnika... Četnici su često od Nemaca bili tučeni do nogu. A, ipak, spasli su i starali se o stotinama Amerikanaca sličnih meni... Davali su nam sve što su imali, poslednji gutljaj rakije (viski od šljiva), poslednji komad hleba, poslednje parče sira...Mogu pouzdano da kažem da nikad nisam naišao na četnika, vojnika ili pristalicu, koji u srcu nije gajio duboku mržu prema Nemcima”.
Malo-pomalo, oboreni avijatičari stupili su kontakt, da bi već 10. aprila u čikaškom “Stivens hotelu” osnovali - Nacionalni komitet američkih avijatičara za pomoć generalu Mihailoviću i srpskom narodu. NJihov moto je bio: “On je spasao naše živote - mi ćemo spasti njegov”.
IZNAJMILI su avion "si-47", isti tip letilice kojim su napuštali Jugoslaviju, nazvali misiju “Za Mihailovića” i krenuli za Vašington. Kada se u nedelju, 28. aprila avion spustio na Nacionalni aerodrom u Vašingtonu, pilote je dočekalo nekoliko generala, istaknutih članova Senata i kongresmena. Sutradan su pozvali Belu kuću i Stejt department. Bili su u šoku: rečeno im je da je predsednik suviše zauzet, a iz Stejt departmenta su ih uputili na Volvorta Barbura, dežurnog za odnose s jugoistočnom Evropom.
Ogorčeni junaci Drugog svetskog rata, 1. maja, u “Roli hotelu” potpisali su protesnu rezoluciju o „bojažljivom i očigledno neiskrenom stavu SAD prema Titovom režimu“.
"Budući da smo uzalud pokušali da predamo najvišim vlastima nepobitan i dokumentovan dokazni materijal kojim se pobijaju optužbe maršala Tita iz Jugoslavije, da je Mihailović izdajnik i kolaborater; budući da nam je uskraćeno pravo da se neposredno obratimo našem Glavnom komandantu...", počinjala je rezolucija u kojoj se sipa drvlje i kamenje na vlasti SAD.
Rezolucija je prvo stigla do Kongresa. Poslanici su zvali Stejt department, koji je za nekoliko časova promenio odluku i pozvao delegaciju avijatičara. Primiće ih zamenik državnog sekretara Ačerson. Kongresmen Frencis Bolton iz Ohaja, ipak, toliko je bio iznerviran i predsednikovim stavom da je zahtevao novu rezoluciju, koja je ušla u kongresni zapisnik.
- Danas hoću da privučem pažnju ovog doma na doček koji su toj izuzetnoj delegaciji avijatičara priredili njihov glavnokomandujući i naš Stejt department. Ti vazduhoplovci napustili su svoje domove, svoj posao, svoje porodice, podneli znatne troškove da bi mogli da izlože svoje stavove predsedniku i zameniku ministra spoljnih poslova. Ono što oni kazuju vrlo je prosto: oni duguju svoje živote generalu Mihailoviću. Za njihovog boravka s njegovim trupama, ni jedan jedini od njih, nije ni video ni čuo ma šta verodostojno što bi u najmanjoj meri ukazivalo na saradnju generala Mihailovića i našeg zajedničkog neprijatelja - Nemačke.
AVIJATIČARI su s Ačersonom ostali tri puta duže od predviđenog vremena. Dobili su njegovu ličnu naklonost, što će se kasnije i potvrditi. Već 14. maja, SAD su obnovile zahtev Jugoslaviji da se američkim vazduhoplovcima dozvoli da svedoče na sudu u Beogradu. Ubrzo su se javili i oficiri za vezu koji su bili u Mihailovićevom štabu.
Potpukovnik Albert Sajc, koji je bio na čelu prve misije kod Draže Mihailovića (od septembra 1943. do marta 1944.) iako ograničen svojom zvaničnom službom, poslao je preko supruge izjavu: “On je živeo samo za svoju otadžbinu. Ja nisam našao nikakvog dokaza da je sarađivao s okupatorom, njegov slučaj je naišao na veliko nerazumevanje van zemlje“.
Kapetan DŽordž Musulin, koji je bio s Mihailovićem od oktobra 1943. do maja 1944. i koji se 2. avgusta 1944. ponovo vratio za Jugoslaviju na čelu Vazduhoplovne misije za spasavanje, u nizu intervjua podvlačio je želju da svedoči u korist Mihailovića. Kapetan Valter Mensfild, pomoćnik potpukovnika Sajca, na jednom velikom skupu Srba rekao je:
- Izlazim pred vas kao svedok. Ja sam svedok protiv neobične propagande koja se vodi poslednje dve godine. Došao sam da protestujem protiv jedne od najvećih podlosti ovoga veka. Jednom velikom vođi preti uništenje...“
Ubrzo se oglasio i Nik Lalić, kasnije jedan od šefova Cije za Evropu, koji je gotovo punih pet meseci, bio uz Mihailovića kao šef vazduhoplovne misije za spasavanje. Iako mu je služba izričito zabranjivala da daje bilo kakve izjave, 28. marta 1946. godine Nik Lalić je „Klivlend plejn dileru“ rekao: - Ja sam stoprocentno za generala Mihailovića i ako je potrebno napustiću svoj posao da bih dao iskaz.

JUNAČKI VOĐA
ARTUR DŽibilijan, jedini Amerikanac koji je bio i kod četnika i kod partizana, rekao je „Vašington staru“, 28. marta 1944. godine, da je „Mihailović bio junački vođa koji se borio za iste ideale i načela kao i mi Amerikanci“. On je ispričao i da su mu „partizani odredili jednog telohranitelja da stalno motri na njega, dok je kod četnika imao potpuno slobodu kretanja“.
(NASTAVLJA SE)