Piše: Veljko LALIĆ
U RATOBORNOM odgovoru na protestnu notu Stejt departmenta, jugoslovenska vlada odbila je svedočenje američkih avijatičara, ali i obećala “da će se prilikom vođenja postupka i suđenja Draži Mihailoviću poštovati sva prava koja pred zakonom uživa svaki optuženi”.
Komitet za pravedno suđenje Draži Mihailoviću, koji je predvodio Artur Garfild Hejz, kome je i Hitler dozvolio da brani bugarskog komunističkog vođu Dimitrova (osumnjičenog za paljenje Rajhstaga) odlučio je - da pronađe poznatog advokata koji bi branio generala. Pozvali su Morisa Ernsta, u to vreme jednog od najčuvenijih. Odmah je pristao.
- Pošto vi javno tvrdite da se prema Mihailoviću u zatvoru postupa vrlo dobro, pretpostavljam da nije odsečen od sveta i da mu se može saopštiti da je Moris Ernst, čuveni međunarodni advokat za sudske parnice, izrazio da je voljan da ga brani protiv optužbi za izdaju i ratne zločine. U duhu međunarodne pravde hoćete li da uzmete na sebe da tu ponudu dostavite Mihailoviću i da nam pošaljete odgovor - stajalo je u pismu koje je Komitet poslao Aleksandru Rankoviću.
Odgovora nije bilo. Suđenje Mihailoviću počelo je u Beogradu, 10. juna 1946. godine, u sudnici prepunoj stranih novinara i brižljivo izabranih komunista u publici.
Suđenje je veoma ličilo na predratne moskovske procese: javno, pred prepunom sudnicom, uz neizostavne radio prenose, i glavnu crtu da su svi optuženi - govorili protiv sebe.
Nikolaj Ivanovič Buharin, vodeći teoretičar marksizma i jedan od vođa Kominterne, na sudu je „priznao svoje zločine“:
- Ponavljam svoja potpisana priznanja: mi smo svi izdajnici svoje sovjetske otadžbine. Slažem se s drugom tužiocem. Zaslužio sam najstrožiju kaznu. Moji su zločini nečuveni...
KAKO je slomljen ovaj tvrdi boljševik. Kako je moguće da je Draža Mihailović mesec i po dana pred komunističkim sudom optuživao samog sebe. U studiji „Na strašnom sudu“, dr Radoje Vukčević, advokat i profesor univerziteta, tvrdi da je „Mihailović na sebi osećao dejstvo neke tajanstvene droge, koja je povećavala njegovu izobličenost na suđenju“.
Vukčević navodi Dražinu rečenicu sa suđenja koja ukazuje na „meksalin“, opijat korišćen u nacističkim i sovjetskim koncentracionim logorima.
- Ja ne znam šta je sa mnom. Često hoću da kažem: ne, a ja kažem: jeste.
Tako je predsednik suda, tokom procesa, u jednom trenutku upitao Mihailovića:
- Da li ste dragovoljno odbili odbranu iz inostranstva od američkih advokata?
- Dragovoljno. Nisam hteo van zemlje da tražim odbranu - odgovorio je bezvoljno Draža.
Komitet za pravedno suđenje, i pored svega, nije odustao. Pred sam početak suđenja advokatu odbrane Dragiću Joksimoviću poslat je sažet iskaz američkih avijatičara, koji su svedočili pred Komisijom:
- Stotine američkih avijatičara smatraju da je sama činjenica što su oni danas živi i zdravi dovoljan dokaz da je četnički pokret bio pokret otpora, a ne pokret saradnje. Neki od avijatičara proveli su gotovo šest meseci u Jugoslaviji; većina je provela šest nedelja ili dva meseca. Vremenski, njihovo iskustvo zauzima vreme od 10. januara do 17. decembra 1944, a geografski pokriva gotovo celu oblast na kojoj su se borile Mihailovićeve trupe.
Svi avijatičari koje su spasle snage generala Mihailovića, a ima ih više od 600, spremni su da svedoče ako im se da prilika, da za sve vreme njihovog boravka s četnicima nisu stekli ni jedan jedini dokaz da je postojala saradnja s Nemcima: da su, naprotiv, bili svedoci znatnog otpora protiv nemačkih okupacionih snaga.
DA navedemo ubedljive reči štabnog narednika Brauna, člana posade prvog američkog aviona oborenog iznad Jugoslavije:
"Za pet i po meseci nisam bio svedok nijednom prijateljskom susretu s Nemcima. Jedini susreti kojima sam ikad bio svedok bili su susreti gde se izmenjivala paljba.
Dela otpora kojima su američki avijatičari bili svedoci:
1. Američki avijatičari su često bili izbavljani Nemcima ispred nosa. Neki, opet, posle okršaja s nemačkim poterama. Jednom su četnici zaustavili voz da bi oteli Nemcima jednog pilota.
2. Izbavljeni avijatičari su preko objava nemačke komandature saznali da je 10 ili 20 seljaka, četničkih pristalica, streljano jer nemačke potere nisu pronašle avijatičare.
3. Američki avijatičari su imali oružanu pratnju do Pranjana, gde je bilo uzletište za evakuaciju. Usput je često dolazilo do okršaja s Nemcima.
4. Avijatičari su bili negovani u tajnim četničkim bolnicama. Poručnik Vilijam Rodžers, predsednik Komiteta, proveo je pet nedelja s nogom u gipsu u jednoj bolnici u Ripnju.
5. Narod je prema avijatičarima uvek pokazivao najveću pažnju i dobrotu. Seljaci četnici su uvek insistirali da prvo budu usluženi američki saveznici, pa oni tek od onog što je ostalo. Često su spavali u ambarima, dok bi avijatičari bili u njihovim stambenim sobama.
6. Neki od izbavljenih avijatičara prisustvovali su napadima na vozove i drugim vrstama sabotaže ili su bili očevici kad su nemački i kvislinški vojnici zarobljavani i ubijani.“

PILOTA ZA SAPUNE
U IZVODU Komiteta za pravedno suđenje se kaže i kako su „četnici bili bedno obučeni i slabo naoružani“.
- Malo je bilo srećnih koji su imali obuću, mnogi su išli bosi po najvećoj zimi. Poručnik Rajačić bio je prisutan kada je Kolubarski korpus osvojio Lazarevac. Imali su 6.000 ljudi s ukupno 2.000 zastarelih pušaka i jednim puškomitraljezom. Četnici nisu imali nikakvog sanitetskog materijala. Na svakog ranjenog četnika koji bi umro od neizlečivih rana, bilo ih je deset koji bi umirali zbog nedostatka sapuna. Da su četnici bili voljni da Nemcima predaju i jednog jedinog američkog avijatičara, sigurno su mogli da dobiju dovoljno sanitetskog materijala da spasu mnogobrojne svoje ranjenike.

(NASTAVLJA SE)