Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
JA sam prošle noći govorio pred članovima "Naše reči" i "Oslobođenja". Govorio je i Gena Jurišić veoma interesantno o Kanadi. O Americi je rekao, da tamo vlada "izborna demokratija", da kad jednom predsednik pobedi na izborima onda je četiri godine neka vrsta diktatora.
Crkveni dom, kao sve crkve u emigraciji, ima neki standard. Liči na crkvene domove kod nas, u provinciji: "Kosovo", "Seoba Srbalja", "Kralj", "Sveti Sava" vise na zidovima.
Dođe S. Odmah me povuče u stranu i reče:
- Šta je to s vašim prijateljem?... Ovde "klopa" stipendiju kao emigrant... U Beogradu "klopa" kao pozorišni pisac... U Argentini "klopa" kao Milančetov dopisnik.
Triput je upotrebio šatrovačku reč "klopa" ovaj, inače, obrazovan čovek.
Ja mu rekoh: - Želeo bih da i vi "klopate" kao Crnjanski... Ipak mi se čini, po onome što sam čuo, da bolje od njega živite...
I odvojih se.
Crnjanski mi je pričao za tog gospodina, da ima odlično mesto sobara kod bogatog Mađara, emigranta u Londonu. On krije taj svoj posao, kao da je to nešto sramotno. Dok sam ja živeo u Parizu, i nameštao izloge za firmu sa parfemima, kod mog gazde sobar je bio Miodrag Petrović, iz Šapca, naš konzul pre rata. Raditi nije sramota, sramota je prositi.
PRI rastanku s prijateljima, kod stanice "Južni Kensington", priđe mi, ponovo, pomenuti gospodin:
- Da li biste bili ljubazni da mi date jedan primerak "Odabranih" stihova Crnjanskog. To nemam u svojoj biblioteci.
Tu se nađe Čeda Petrović, moj stari drug iz šume, osnivač "Pomoravlja", koji je, dok sam se bavio izdavanjem u Parizu, prodavao moje knjige i sveske u Londonu.
- Čedo, imaš li još koji primerak Crnjanskog?
- Samo još jedan.
- Budi ljubazan, pa ga podaj gospodinu.
Juče i danas bez Crnjanskog.
Ručali smo, Roksanda i ja, sa Petjom i Sonjom, njegovom suprugom.
Posle ručka u italijanskom restoranu "Dolće vita", u Sohou, odvede nas Petja da vidimo njegov novi film "Topaz", rađen po pozorišnom komadu Marsela Panjola. To je jedan privatan bioskop kompanije "Foks".
Ja slučajno ovaj komad znam dobro, jer sam ga, kao đak, režirao i igrao jednu ulogu. Sada sam uživao u filmskoj adaptaciji Petje Uvalijeva koji se na platnu pojavljuje pod imenom Pjer Ruv. Glavnu ulogu igra Piter Selers. Producent je, zvanično, brat Anatola de Grinvalda. U stvari, Petja je i producent i režiser i pisac scenarija.
MOLIO sam ga, opet, da ispita mogućnosti o prenošenju na platno Crnjanskove drame "Konak". Još 1954. o tome smo govorili, ali mi se čini da Crnjanski nije bio dovoljno okretan. Maler ga je pratio i sa njegovom verzijom "Lole Montez". Ideja je bila odlična, ali ne znamo kako je došlo do toga da ju je iskoristio režiser Maks Ofils, a Crnjanski ostao po strani.
Tačno u devet časova u nedelju, 31. decembra 1961, neko zakuca na vrata: Čeda Petrović došao da nam pravi društvo. Pre rata bio je carinik, ali nikad farisej. Upoznali smo se u Pomoravlju i potom sarađivali u četničkoj organizaciji, u emigraciji. On mnogo zna o našim političarima u Londonu, i to nije laskavo.
Čeda nas prati do terminala gde smo ostavili kofere za avion u pet časova. Popijemo čaj sa Čedom, porazgovaramo još malo, a onda nas on isprati, po vejavici, do Gloster rouda. Usput, nigde taksija. Uđosmo u podzemnu stanicu.
Na izlazu iz stanice "Bejsvoter", sneg već pokrio krovove kuća i dobar deo ulice, kao kod nas, u zemlji, u januaru. Dan se zgrušao, sve su svetiljke upaljene na ulici i po kućama. Pođosmo s mukom po snegu. Preko puta kuće Crnjanskog vidim da je otvorena vinarska radnja. (Drugo englesko čudo: vinarske radnje su otvorene i nedeljom, po podne, a sve druge zatvaraju se u subotu u podne.) Tamo kupim jedno belo i jedno crno francusko vino.
Gospođa Crnjanski spremila fini ručak: kao uvod italijanske taljatele, zatim punjene paprike, sir, kolače. Sve vreme ručka Crnjanski je opet sedeo na ručki od fotelje. Ne pristaje da se menjamo. Nelagodno mi je jer ga cenim, poštujem i stariji je od mene, ali on ne popušta.

(NASTAVLJA SE)