Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
TAKO ostadosmo na večeri kod Crnjanskih. Jedna reš ispečena patka, pravo čudo za onako minijaturnu kuhinju, nešto sira, kolača i crnog francuskog vina. Za budžet Miloša Crnjanskog u emigraciji, ovo je „prava ludost“, rekli bi Francuzi. Meni je neprijatno što se on izložio tolikom trošku, naročito kad sam ja delimično na poslovnom putu i predvideo sam dvadeset funti dnevno za izlaske. Ali, ja mu to ne smem reći, naljutiće se. Nema sumnje, on želi da nas počasti i onda ne gleda na trošak. Posmatram ga kako polako završava svoju večeru, sedeći sve vreme na naslonu od fotelje (jer četvrtog mesta za sedenje nema), priča anegdote, sipajući vitriol na protivnike spokojno kao sirće na salatu, karikirajući diplomate i izbeglu vladu, dodirujući književni život između dva rata sa toliko živosti kao da se to desilo juče; i sve ispričano sa toliko ličnog stila, jednom govornom prozom bez gramatičke cepidlačnosti, nazivajući sve pravim imenom ili, kako to Francuzi vele - "mačku, mačkom“.
Nalazim da sad ne treba odmah da istresem, redom, sve šta sam čuo tog dana. To ću interpolirati u toku pričanja o Crnjanskom drugih dana. Sad beležim kako smo proveli taj dan.
Rastali smo se sa Crnjanskim i gospođom Vidom u 11 sati u noći. Prvog dana Božića, u Londonu, podzemna (i nadzemna) železnica ne radi do ponoći, kao obično (u Parizu radi do jedan sat noću), a taksija nema jer Božić je za Britance veliki praznik. Jedva smo se rastali. Crnjanski nas otprati do podzemne železnice, ali tu se reši da s nama uđe u voz i vidi gde smo odseli, kako bi se sutradan snašao da nas nađe. Izađosmo zajedno na stanicu Gloučester roud.
Na ovaj put Crnjanski je krenuo obučen u jedan stari zimski kaput, grombi, znak starih dana. Natukao jedan crni šešir, posiveo od starosti, utisnut na pročelju tako da izdaleka pre liči na halb-cilinder. Poštapuje se. Kad hodamo uhvati se za moju ruku i nasloni na nju. "Ma kud žurite, mladi čoveče?... Ko će vas stići“? Okrene se mojoj supruzi: "Gde ga nađoste tako brzog?... Sećam se, uvek se žurio“. Onda meni: "Ah, da sam u vašim godinama, nego prošlo, ostarilo se..."
CRNJANSKI je došao rano u naš hotel, jedan mali, takozvani prajvat hotel, koji nam je našao Nenad Petrović, računajući na okolnosti pod kojima žive naši u Londonu, ne poznavajući naš materijalni položaj. Hotel loše zagrejan, nema salon za primanje, drže ga dva homoseksualca, a glavni su mu gosti Indusi i crnci. Nas, posle Južne Afrike, to ništa ne iznenađuje; mi nismo rasisti, ali za kvart Kensington stvar je neobična, bar po onome što se o njemu mislilo pre rata. "London postaje komonveltski grad baš u trenutku kad se taj Komonvelt raspada", kaže Crnjanski. I Južna Afrika je napustila Komonvelt.
Šetali smo posle po Kensingtonu. U ulici Kromvel roud Crnjanski nam pokaza jedan mali hotel, isti kao druga dva ili tri do njega, žuto obojeni, viktorijanski. U njemu je stanovao Slobodan Jovanović. Tu je i umro.
Onda smo išli da vidimo katedralu Sent Pol "koju uvek valja izgovarati, primećuje Crnjanski, u saksonskom genitivu: Sent Pols“.
VRATILI smo se da ručamo u jednom italijanskom restoranu preko puta našeg hotela. Konsultujući kartu za vino Crnjanski nađe da imaju "valpolicela". "To sam vino pio u Italiji... da ga probamo“.
Kelnerica Poljkinja, čuje kako govorimo i osmehuje se, svakako nešto razume. Donese nam jedno crveno vino u bokalu. Podvala. Italijani i Francuzi služe vina od marke u originalnim bocama. Crnjanski proba vino, mljacka jezikom i veli: "Nije pravo... teško... Valpolicela je lako vino, pitko, ima aromu".
Posle ručka šetali smo duž Temze. Hladno je i još vetrovito, nije za šetnju ali Crnjanski insistira. Veli: "Treba se naučiti na London".
"Samo jedan naš oficir, veli, jedan bivši major koji inače radi u nekoj fabrici, kad u petak primi platu on u subotu uveče ode u Dorčester. `Da se osetim čovekom`, kaže on, a inače nedelju dana živi o čaju i sendvičima“.
Isto tako Brana Popović, Šapčanin sa monoklom, diplomata od karijere, kad je posle rata došao u London prvo što je uradio otišao kod "Sulke", čuvene galanterijske radnje. "Znaš, Crnjanski, rekao je svojim poznatim basom, da znam da sam živ...“ Međutim, Crnjanski ne daje ni dve pare na takav život. Sve što sebi dopušta jesu ručkovi i večere u Udruženju strane štampe.

ODNOS
CRNJANSKI predstavlja nedeljnik "Economista" iz Buenos Airesa, list dr Milana Stojadinovića, koji uređuje njegov brat Dragi Stojadinović, moj bivši direktor "Vremena" (1936-1939). Tamo poznaju Crnjanskog još iz vremena rata. „Englezi, priča Crnjanski, umeju čoveka da dignu i da ga ponize... Jednom ga stave na kraj stola, međ nepoznate azijske dopisnike, drugi put međ najveće svetske novinare".
(NASTAVLJA SE)