DUŠAN Radović nije uopšte poređen sa Žakom Preverom.
A mogao se, možda, najviše sa njim porediti.
Ne može se govoriti ni o kakvom uticaju Žaka Prevera na Dušana Radovića kao mlađeg i kao pisca u jeziku manjeg naroda.
Može se, međutim, govoriti o frapantnoj srodnosti stvorenog.
Žanrovi im se skoro podudaraju, malo je žanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobličili.
Radoznalost im je ista.
U raznovrsnosti se mogu takmičiti.
Toliko je neočekivanosti i kod jednog i kod drugog.
Ni jednom ni drugom se ne mogu omeđiti prostori književnog svaštarenja.
Bilo šta da su radili - to je u sebi imalo mnogo neodoljivog.
Emisija iz kulture "Petkom u 22" Televizije Beograd završavala se poezijom. Umetnik, naučnik ili poznata javna ličnost birao bi jednu "svoju" po duši, pesmu domaćeg pesnika i obrazlagao svoj izbor. Tako je u petak 11. septembra satiričar Vlada Bulatović Vib izabrao "Tužnu pesmu" Dušana Radovića. Svoj izbor Vib je ovako obrazložio (tekst nije objavljen u Vibovim "Sabranim delima", pa je prilika da se u ovoj knjizi sačuva):
"Bio sam u prilici da izaberem jednu pesmu, po srodnosti, onu koja mi leži, koju volim...
Zašto je u moj izbor ušao Dušan Radović i njegova `Tužna pesma`?
Ja sam iz generacije (nešto mlađe od Radovića) koja je, kao i on, volela Čehova, i to Čehova iz njegove priče `Tuga`. (U njoj, siromašni kočijaš celog dana saonicama prevozi gospodu i uzaludno pokušava da im se izjada, da im kaže: `Umro mi je sin`. Na kraju dana, tek u štali, svojoj kolibi, uspe da iskaže bol. Samo ga je ona saslušala i razumela.).
Taj humor od fine vrste ponovo sam otkrio u pesmama Dušana Radovića, u pesmama za decu.
On je dokazao da za decu može da piše samo čovek koji ima pameti na pretek, da književnosti nema za velike i male, da ima samo dobre književnosti.
U našem pesništvu Dušan Radović nije samo izvanredan pesnik, već i škola duha. NJegov pristup deci je sasvim drugačiji. On im se obraća sa "poštovana deco". Radović zna da su deca dragoceni ljudi, da se njima može i sme sve reći. Ona za njega nisu kolači. Ne stavlja ih u oblande. Ne zasipa ih šećerom. Ne lepi im na oči šarene laže.
S njima se igra u životu i igra života, koji ih čeka i u kojem već jesu.
Oslobodio je poeziju tepanja: cuci-buci, caca-maca, tog odvratnog stihoklepstva u stilu: `na šta zaudara konj, to se zove vonj, ono što miriše - to je o d’kolonj`.
Radović ne nudi deci so za pamet. Samo im pravi najlepše klikere za glave i, usput, uči kako da se njima igraju.
`Tužna pesma` i Radović vraćaju nas Čehovu i njegovoj priči `Tuga`.
Kao pravi pesnik, on deci peva i o tuzi, usamljenosti i starim bićima, koja nisu imala nikoga na svetu, ni mamu, ni tetu, a morala su da vole, da brinu i hrane nekog živog stvora, pa makar to bilo i `belih mačaka šest`. Jer one miševe nisu umele da vole i uginule su od tuge za starom gospođom Klarom.
Neka deca znaju da je samoća jedna od kazni života. Svako može biti osuđen na samoću.
Često sam čitao ovu pesmu i prisećao se jednog lepog pisma, jedne druge gospođe, gospođe De Sevinje, koja kaže:
`Danas je umro baštovan Ruo. Sve ruže su za njim patile`.
Eto kako se dobre poezije naslanjaju jedna na drugu. I u krvnom su srodstvu sa uzvišenim duhom.



DAH VREMENA

I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o čemu je želeo da govori, bez ikakvih demagoških ambicija... O tome svedoči mnoštvo njihovih zajedničkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protiv zloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proračuna.
Prever je svakog jutra sebi govorio: - Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd. A i šire!
Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost.
Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena.
I Radović i Prever su svoje očaje bojili humorom.
I Prever i Radović su za poeziju neizbežni patos zatrpavali ironijom.
KRAJ