Piše: Milovan VitezovićDUŠAN Radović je svoje ukupno delo - deci namenjeno, sabirajući ga, želeo da uredi kao sedmicu. Tako da svaki dan u nedelji ima svoju knjigu i da se ona po tom danu i nazove. Imenujući knjige danima, u prvom uređenom izboru stigao je do četvrtka. Ali u knjigama (i rukopisima) ima dela za još prepuna tri dana. Pretpostavljam da će budući priređivač Radovićevih sabranih dela tako i postupiti. Nema druge logike - Radovićeva nedelja se sama po sebi (i po njemu) nameće.

Pitao sam samog Duška Radovića 17. aprila 1984. godine, dok mi je na vrhu "Beograđanke" potpisivao za decu "sa mnogo ljubavi" kompet "Ponedeljak-Četvrtak", zašto baš tako organizuje knjige.

- Ne znam ni sam. Nisam se boljeg načina setio- nasmejao se.

Pokušao sam da budem duhovit rekavši nešto o sebičnoj nedelji.

Radović je nastavio da govori o tome kao o neodređenom, kao da se ne odnosi na njega i baš njegovo delo:
- Godinama se to mučilo, kapalo i kupilo svakodnevno... valjda je tu probila težačka podsvest... Uh, ode se daleko. Šta znam?! To je prosto... tako!

To možda i jeste prosto i tako jednostavno, ali ima i u toj organizaciji dela božanskog dara. Onog bez svesne tendencije. Radović je stvorio jedan svoj neodoljiv mali svet i rasporedio ga po danima nedelje. A veliki Tvorac je veliki svet stvorio za nedelju dana i prepustio ga nama da ga po danima raspoređujemo, menjamo ili uništavamo...

MITSKI broj sedam ima i u Radovićevom stvaralačkom veku neobičan račun: proveo je sedam godina u "Pionirskim novinama", stvarao je sedam godina u Radio Beogradu (program za decu), radio je sedam godina u Televiziji Beograd, istraživao je sedam godina u izdavačkom preduzeću "Borba" (orlasi, marketing, dve godine uređivao "Poletarac") i javljao se sedam godina sa "Beograde, dobro jutro" u programu radija Studio B.

Bez obzira na sve, čak i velike, nesporazume, koje je tokom vascelog svog spisateljskog delanja, imao sa institucijama vlasti ili sa pojedincima iz vlasti, Dušan Radović nije hteo slavu disidenta. To što je pisao, posao je iz druge potrebe i za drugu vrstu slave, pa je slavu disidenta i kad je ona bila izgledna odbijao sa najvećom indignacijom.

Mislim da je voleo i da pokaže koliko je u samoodbrani jak i bespoštedan.

Kada je jednom 1982. godine dopisnik "Zidojče cajtunga" napisao jedan prljav tekst za celu stranu o Beogradu, protiv Beograda, koristeći se ponajviše Radovićevim mislima iz "Beograde, dobro jutro", uz ispomoć nešto naših aforizama, Radović je vešto odgovorio, sa tvrdnjom da takav dopisnik iz Beograda ne bi u Beogradu mogao da bude ni član gradske čistoće.

Video je Ameriku.

"Nije - bogzna!"

NJEGOVI domaćini priredili su mu u NJujorku i susret sa velikim ruskim pesnikom, poštovanim nobelovcem Josifom Brodskim, koji je tamo živeo kao emigrant i borio se za promene statusa ugroženih pisaca u svetu, a posebno u zemljama istoka. Brodski kao da nije shvatio koga ima pred sobom, pa je, iz opšte zabune, Radoviću izdiktirao čitav spisak ugroženih pisaca kod nas, čak, na i Radovićevo zaprepašćenje, postavio i neke zahteve.

Pitali smo ga, da li je prihvatio zahteve?

- Nisam. Bio sam zaprepašćen imenima pisaca sa spiska. To su oni koji najbolje žive, koje najpažljivije podržavamo i koji godišnje primaju bar dve najznačajnije nagrade.

Nije nam otkrio ko su ti naši pisci na tom spisku. Valjda i zbog prisutnih za velikim stolom u "Mažestiku".

- Pitajte za spisak Brodskog, kad dođe na Oktobarske susrete pisaca, tamo se valjda taj spisak pravi i dopunjava.

- Ima li mene na tom spisku? - pitao je Danilo Kiš, smejući se: - Nisam skoro dobio nijednu veliku nagradu...

- Slučaj tvoje zaštite je već dignut pred Ujedinjene nacije - smejao se i Duško, sa tužnom senkom na licu.


STRAST

RADOVIĆ je odgovarao filozofski: "Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene."

Kao strastveni navijač, sumnjam da li je bio strastveniji pušač, želeo je da ljude oko sebe pridobija za navijače Partizana. Ne mogu tvrditi da je Branu Crnčevića opredelio za Partizan, ali mene jeste, mada je od mene mala vajda, jer na prste ruke mogu nabrojati kada sam bio na utakmicama, od toga dva puta sa samim Radovićem.

Bio sam svedok kako je pokušavao da za Partizan pridobije Miodraga Bulatovića i to na Bulatoviću svojstvenom erogeno-mentalnom planu:
- Slušaj, Bule, ti si kao Partizan, više pružaš u gostima, nego na domaćem terenu.

Bulatović je, kakvog ga đavo dao, tražio i nešto "opipljivo".
(NASTAVLJA SE)