Piše: Milovan Vitezović
KADA su me pozvali iz "Mladinske knjige" 1977. godine, da za slovenačko izdanje knjige "Poštovana deco" napišem pogovor, prihvatio sam to kao počast. Sretao sam Radovića, ali mu to nisam govorio. Pitao sam se: da li je to bila njegova ženja, koja mi je saopštena kao želja izdavača, i nikad to nisam saznao. Kad je knjiga izašla, kad su i meni iz LJubljane stigli primerci, danima sam u "Mažestiku" očekivao hoće li mi Duško uopšte išta reći, sa strahom - da je, po svoj prilici, nezadovoljan. Zalud sam to očekivao tamo gde sam očekivao.
Međutim, sreli smo se u banci, nije imao olovku da ispuni isplatnicu. Pozajmio je moju olovku. Onda je zatražio i moju pomoć da mu, sa novijim očima, nešto na izvodu rastumačim. Podizao je slovenački honorar za "Poštovana deco". Tada mi se zahvali i za pomoć i za pogovor: "Koliko razumem slovenački - hvalio si me. Da nije moja knjiga, mislio bih da pišem o Egziperiju. Trudiću se da one hvale opravdam."
Počeo sam da mu dokazujem kako ga čeka svetska slava. Slava pisca za decu koju imaju Andersen, Grim, Lindgrenova, Egziperi, Sarojan.
"Kad će to biti?", smejao se Duško: "Na kukovo leto."
Odgovorio sam: "Onda kad se njegov Plavi zec nađe pored Meterlinkove Plave ptice".
"Mnogo truda iza toga stoji
Da se ništa prikaže u boji."
Razumeo je Radović veliku muku TV poslenika. Ali i muku gledalaca sa ovakvim našim TV poslenicima.
Niko kao on nije tako pokazao izveštačenost osmeha spikerki:
"Te-ve dame smeškaju se stalno.
Ne iz srca već više oralno."
Za njegove TV kuvarice, višegodišnje nedeljne distih-kritike televizijskog programa, bez premca u sažetosti i tačnosti, biberene na južni način (Radović je rođenjem Nišlija), kojima je dubinu malog ekrana docrtavao Dušan Petričić, dramaturg, esejist i kritičar Zorica Jevremović je napisala: "TV kuvarice su odavno postale ep o našem televizijskom programu." One nam pokazuju gde smo najtanji - na gajtanu TV priključaka.
Ovome se, zaista, ništa ne može dodati, ako se i doda, kvarilo bi ocenu.
Ni pitanje obima epa ne može se postaviti. U pitanju je nekoliko stotina distiha.
Jedino valja dodati da u njima nije štedeo ni one koji su mu bliski.
Novaković mu je bio blizak i po duhu i po FK Partizanu, ali mu to nije smetalo da osmotri ovakvo urednikovanje u Televiziji Beograd (1979):
"Novaković u Takovskoj vlada
Ko Ugandom Idi Amin Dada".
Bolje je prošao Novakovićev povremeni TV zamenik, TV savladar Slobodan Stojanović:
"Ono što bi bio naš pedigre
Sad gledamo u `Više od igre`".
Sklon svakoj hvali na svo račun, Milovan Ilić Minimaks nije se hvalio Radovićevim distihom:
"Nove štete gledalištu prete
Kako ćemo bez glave do pete?"
Brana Crnčević je Radoviću bi prijatelj za prste one ruke kojom Duško drži pero, pa se iz ove kuvarice vidi i velika i neskrivena pristrasnost:
"Naš Crnčević dvaput u mesecu
Konzumira živu te-ve decu".
Kada se jedna naša pesnikinja u televizijskoj emisiji o njenoj poeziji u svom iskazu isuviše pozivala na Desanku Maksimović, što je inače bio njen običaj, Dušan Radović se ni kao gledalac nije mogao džentlmenski uzdržati:
"Mirina bi pesma bila tanka
Da joj nije prezime Desanka!"

(NASTAVLJA SE)