Piše: Milovan Vitezović
HRVATSKI pesnik Gustav Krklec smatrao je sebe i beogradskim pesnikom. Svoje najlepše pesničke godine, između 1920. i 1941. godine, proveo je u Beogradu (stanujući u Gračaničkoj ulici) i u njemu stekao punu pesničku slavu.
"Svoje najlepše dane proveo sam noću", govorio je, sećajući se boemske Skadarlije - Bore Stankovića, Tina Ujevića, Rake Drainca, Sime Pandurovića i drugih.
Krklec je oko 1970. godine bio čest gost u Beogradu, naročito kad je postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije (1972. godine, posle Maspoka). Odsedao je u "Mažestiku", i u njemu, u Klubu književnika i u "Tri šešira" udružio se sa srpskim piscima, izdvajajući nas četvoricu: Dušana Radovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, i moju malenkost.
"Vas četvoricu najvolim", govorio nam je često sa radošću, dodajući: "Moja kćerka Katarina kaže: Radović je najumniji, Raičković je najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezović najdrskiji."
Jednom nam je pričao kako je 1925. godine pevao u čuvenom horu "Obilić" zajedno sa Simom Pandurovićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Rastkom Petrovićem, Desankom Maksimović, Momčilom Miloševićem i Milanom Bogdanovićem.
"To nije bio hor. To je bio horčina", rekao je Dušan Radović.
"Ej, moj stari, nekada ste se družili sa bardovima, a sad...", primetio je Stevan Raičković.
"Nemoj, Stevane, sad ste Duško i ti bardovi", opominjao je Krklec.
"A Bećković, a Kiš, a Vitezović...", terao je svoje Raičković.
"Divni su to momci... sjajni pesnici, oštri, pošteni i povrh duhoviti". Branio nas je Krklec: "Vidim da Kiš liči na Puškina..."
"PUŠKIN je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju", dokazivao je duhovitost Danilo Kiš.
"Ti uopšte ne želiš da stariš, već deset godina se ne menjaš", primetio je Krklecu Dušan Radović.
"A ko nema namere da živi što duže? Volim život, brate, moj Dušane, pa se ne dam", odgovarao je Krklec.
Krklec je posle Radoviću pričao kako je baš išao kao sedamdesetogodišnjak da čestita devedeseti rođendan slikaru Mirku Račkom i, čestitajući mu, rekao da želi da mu čestita i stoti rođendan.
"Može, može, ako to doživiš", rekao je Rački Krklecu.
Dušan Radović, tada pedesetogodišnjak, potresen ovom anegdotom, poželeo je da doživi da Krklecu čestita devedeseti rođendan.
IZMEĐU Radovića i Krkleca razvilo se prijateljstvo, koje se i samom ljubavlju moglo nazvati. O tome svedoči i polemika koja se razvila između njih na stranicama Književnih novina. To je najneobičnija polemika u srpskoj i hrvatskoj književnosti, vođena u klasičnoj pesničkoj formi. U sonetima.
Evo te cele polemike, sa Radovićevim uvodom u nju:
"Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. NJegovo već izmoreno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on.
Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima.
I kad sam 1971. godine pročitao u Književnim novinama njegov sumorni `Starinski sonet`, potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ognjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao `Sonet na sonet`, okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnost.
Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg urednika Književnih novina".

(NASTAVLJA SE)