PIŠE:MILOVAN VITEZOVIĆ

Svako jutro, Dušan Radović je na Terazije dolazio kao đak - to jutro krenuo na ekskurziju.

Pričao je kako se svako jutro u centar grada zatrči, ali se brzo umori: "Kratko i aktivno živim, a zatim životarim dok ponovo ne legnem".

"Kasina" je godinama, bilo njegovo miljeno mesto svakodnevnih uranaka.

Ovde se družio samo sa onima od kojih nije mogao da ima nikakve koristi.

Često je sačekivao da se "Kasina" prvo otvori za njega. Stevan Pešić je ranio da bi mu pravio društvo. Tad je najviše Duško bio samo Stevin. Ako se tamo ne bismo doveli kao noćobdije (Crnčević, Pajić, Tikalo i moja malenkost), a u prvim sedamdesetim smo to često bili.

Posle mnogih prosedenih "zadnjih šansi", sačekivao nas je Radović u "Kasini", da proveri koliko smo te noći života proćerdali.

Mi - ni legli, a on - poranio.

Čudili smo se - otkud on tu - gde smo došli da ga nađemo. Pitali smo ga: kad je poslednji put prespavao otvaranje "Kasine".

Dok nam je poručivao dobrodošle kafe, govorio je: "Budim se s nestprljenjem, kao da imam razloga za to".

Nudio nas je burecima i jogurtima, kao da ih je on sam pripravio i baš za nas.

Pokušavao je i da nas prevaspita i to je, valjda, jedina njegova didaktika. Upražnjavao je i u grupi i pojedinačno. Govorio mi je da me Crnčević ne čuje: "Nemoj da piješ sa Branom - kratak ti cug".

Napola smo mu pričali naše dosetke iz te noći. I kad mu od njih ništa nije bilo jasno, on nas je razumeo.

Starao se da nas dovede - k poznaniju sebe za taj dan.

A ponekad je ponekome i posao znao da za taj dan završi. Pogotovo što je iza nas stizao kurir iz "Ježa" Pera Todić, da Branu Crnčevića podseti kad mora napisati rubriku Dnevnik jednog...

Mića Danojlić je bio Duškov dragi jutarnji gost u "Kasini" uvek po dolasku iz Pariza, kad mu je donosio olovke i francuske cigarete.

Radovićeva "Kasina" je "zatvorena", kad se on instalisao kao predajnik u Studio B.

Nikada nismo sa njim vodili one muške razgovore o ženama, mada je on za te razgovore imao prave replike:

"Žena može biti svako. A muškarac samo poneko i samo ponekad".

Umeo je da se naruga muškim pričama: "Ko ne zna šta mu je - neka pogleda gde mu je. Pa, ako ga ne nađe - to mu je".

O vo se prvo čulo u "Kasini", pa je autorizovano koju godinu kasnije, u emisiji Beograde, dobro jutro.

Mnogo šta što je mogao, nije mogao da objasni.
Humor mu je bio veliko iskustvo sa ljudima.
O nama će se misliti njegovim rečenicama.

Sve "pakosti" o savremenicima zaveštao je potomstvu.

Sve što je mislio o prijateljima stavio je u ženske razgovore.

Izazivali smo ga i sumnjičili da piše memoare. Nudili da ih objavljujemo iz nedelje u nedelju. Nadali se velikoj parodiji kojoj smo i našli naslov: In memoariam. Bilo je to 1975.godine. Branio se iskreno i naivno: "Na žalost, ja sam imao tako siromašna život, da bi moji memoari, mogli da stanu u jednu slikovnicu - za malu decu". Misao čak nije ni dovršio, jer je tu zaspao.

Matija Bećković je tvrdio kako je Radović jednom zaspao plivajući i dospeo na pučinu.

Jednom je, kažu, zaspao primajući najveće prizannje u životu.

Malo, malo, pa se u drugoj Jugoslaviji postavljalo pitanje himne: Državne, nego!

Kao, sve nam je u zemlji bilo idealno, pa nam je samo nedostajala himna, koja će to iz svih naših grla sankcionisati.

Do himne se pokušavalo doći na razne načine i kroz nekoliko konkursa, koji su nas svakaih desetak godina egzaltirali, uvlačeći u rasprave celokupnu javnost - sa ssluhom i bez sluha.

Svoje priloge raspravama o himni donosili su svi listovi, pa i "Jež", koji je napravio veliku anketu u vreme poslednjeg konkursa - kada je preduzimljivi Vojislav Voki Kostić, ondašnji generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije (SKJ), sve činio da Jugoslavija dođe do nove himne.

Pitao sam Dušana Radovića šta misli o Vokijevoj upornosti.

"Voki je strastan gastronom i kulinar, a mi smo zemlja jubileja, banketa, svečanih zdravica, koktela i prijema. Ako sad ne dođemo do odgovarajuće himne, nikada nećemo doći" - odgovorio nam je Duško Radović, ali je zatražio da to ne objavim, jer Voki ima ozbiljne roditelje, pa ne bi želeo da ih ptorese, jer im je sin pobrkao gde je, pa misli da je generalni sekretar Saveza komunista Jugoslavije: "Što se mene tiče, ako himna psotane pesma onog političara, koji po Zlatiboru sanja da je pesnik, ime da mu ne pominjemo, ja ću se kloniti svih mesta na kojima bih morao uz nju da ustanem".

Mada Radovićev odgovor nije u anketi, prema njegovom zahtevu, objavljen, on je to Beogradu prepričavao. Verujem da je stiglo i do političara koji je sanjao da bude pesnik himne.

U taoj anketi Petar Pajić je predložio da se vratimo "Brankovom kolu".

"To neće rpoći" - rekao je Radović: "Nema nacionalnih manjina".

Anketu sam zaključio sosptvenim predlogom da za himnu uzmemo pesmu Dušana Radoviać "Sve što raste", jer je to zaista himna životu, poletu, ljudskoj prirodi i anticipira budućnost. Tu pesmu je odlično komponovao Beli Ilić i kako je već bila himna dečjeg festivala Radost Evrope, pevala su je deca Evrope.

Jež je i doneo pesmu u celosti, pozivajući čitaoce i narodne poslanike da se izjasne.

Svakako da smo znali da se to nigde neće uzeti ni u kakav obzir, mada je bilo neke suvislsoti, ali smo to izneli u Ježevom duhu, da pokažemo kako u svemu oko himne nema suvislosti.

Kad, ne lezi vraže, odjednom je pod udar došla Duškova pesma kao himna Radosti Evrope.

"Pogledajmo ove stihove: Sve što raste, htelo bi da raste...Sve što cveta, htelo bi da cveta...Sve što kljuca, htelo bi da kljuca...Sve što leti, htelo bi da leti..." - našao se jedan političar i kultur-treger, član Saveza festivala Radost Evrope i počeo da sumnja šta je u pozadini svega ovoga: "Sve što cveta, htelo bi da cveta..." Znači, htelo bi, ali mu drugi ne daju. Gde mu ne daju? Kod nas! Zar kod nas treba pustiti sve da cveta? Iz ove stupidnosti napravio je čovek temeljnu i doslendu analizu. Na kraju je zaključio da se iza bajagi dečje pesme krije ona, po njemu rušilačka i opasna anarhistička i u isti mah maoistička parola: "Neka cveta Hiljadu cvetova". A hiljadu cvetova donosi samo seme zla.

Taj član saveta i još mnogih foruma posejao je sumnju u pesmu i u pesnika.

Tako pesma "Sve što raste..." više do kraja Radovićevog života nije bila himna Radosti Evrope.

"Da li ste čuli tu pesmu ponovo?" - pitao je Dušan Radović NIN ovog novinara Mila Gligorijeviać u broju od 16.januara 1984. godine. "Niste ni mogli. Sumnjiva je!"