Piše: Milovan Vitezović

"DUŠKO Radović živi život isključivo za svojim redakcijskim stolom", zapisala je novinarka Mina Selimbegović u uvodu za intervju.
U vremenu medija Dušan Radović je pisac medija. Pokazao se za sve savremenim. Sve što je novo dolazilo - laćao se toga. Dao je mnogo i radiju i televiziji, a da ništa nije uzeo. Mediji su mu uzimali godine i živce.
Najviše je dao vremenu novog radija. Prvo deci u Radio Beogradu. A zatim svima nama u programu Studija B.
NJegova emisija "Beograde, dobro jutro", bila je više od emisije.
"Zbilo se to 1975. godine na 23. spratu Beograđanke, zgrade koja dominira gradom. Učinilo mi se lepim da neko sa te visine gleda Beograd. Ja sam Beograđanku upoređivao sa minaretom i sebe sa onim hoxom koji svakoga jutra moli da imamo dovoljno vode, struje, mleka, nafte, kafe... I tako sam se oglasio... Posle toga više nisam mogao da prestanem..."
On se uzdigao do glasa naše savesti: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša". - Onda bi to i argumentovao bez uvijanja: "Propala je najveća fabrika odlivaka u Evropi. Najveće neznalice i lažovi u Evropi biće raspoređeni na neka druga rukovodeća mesta".
Učio je ljude da se posmatraju, da umeju da se vide, da se čude i raduju - drugim ljudima.
Iz naših snova i naših košmara, javljao nam se u rana jutra našim mislima, samo sada bistrim i duhovitim, često i zlovoljnim, a imale su rašta takve biti: "Na našem putu u budućnost neki su skretali levo, neki desno, a mi smo išli pravo, pravo i samo pravo, dok nismo najzad srećno stigli dokle smo stigli."
"Sava se više ne uliva u Dunav, već u Beograd", toliko je voleo Beograd, da ga niko kao on nije hvalio i kudio: "Površina Beograda podseća na površinu Meseca. Zajednički su im krateri i rupe, s tim što se na Mesecu odustalo od života, a u Beogradu još nije."
Pisao je kroz dogled, a napisano je stavljao pod lupu!
Bio je na katarci Beograda, a mogao je i na trg stići, jer se u simbol pretvorio.
GODINAMA smo nastavljali dane onim što nam je rekao Dušan Radović: "Plašeći se pametnih, boreći se protiv pametnih, stvar smo prepustili glupima. Činilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su učinilo ono što su mogli. A to je ovo, danas i ovde".
Da nam kaže ono što misli Dušana Radovića je obavezivao ugled koji je stekao kod svog naroda. Iza tog ugleda se nije zaklanjao: "Pametni i dalje popuštaju. Nadamo se da glupi ne mogu biti toliko glupi, da to pametni ne bi mogli izdržati."
Bile su to puste nade, ali su nas u sebi održavale.
Glupi ne samo da su bili preko nada glupi, nego i moćni preko narodnih leđa: "Pametni uvek više liče na neprijatelje nego glupi. Svi koji su pametniji od nas moraju biti protiv nas."
Govorio je Radović, bez obzira na iskustva i posledice, održavao je nadu. I to što je govorio smataro je svojom rodoljubivom obavezom:
"Počeli smo da živimo kao oni protiv kojih smo se borili i koje smo pobedili i razvlastili. Kao da ih nismo mrzeli, kao da smo im samo zavideli."
Nekad nam se činilo da je samo on ovaj narod mogao probuditi: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša."
Nije bilo toga petla, a kamoli pisca koji bi se pre njega oglasio.
Po njegovom glasu dan se poznavao.
Bio je provokacija u etru. Misaona buba u uhu: "Trebalo bi do daljeg zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je hteo da kaže."
Izdavao se za citiranje. Govorio je: "Mislim po kućama!"
Kada je morao da misli o istim stvarima, nije mislio na isti način!
Nije voleo da priča ispraznosti. Gogvorio je: "Sve je ovo žvakanje žvakaće gume. Bez gume."
Pre je sebi postajao neprijatan, nego drugima.
Nije voleo sebe da sluša. I to je jedna od tajni njegove sažetosti!
Pokušavao je da svako jutro proglasi za praznik.
Po podne smo ponovo palili radio da ponovo oslušnemo ono što nam je Duško već rekao. NJim smo uspavljivali svoju savest: "Možda bi Srbi i Crnogorci mogli bežati sa Kosova na more. Tako bismo rešili dva problema."
KAŽU da su đaci u tom vremenu ispisivali po zidovima škola: "Volimo Duška Radovića." Bio je ime njihovog neslaganja sa vremenom i ime njihovog protesta.
Ako je tačno ono u šta nas uveravaju čuveni psihijatri, da je dan bez smeha izgubljen dan, onda se Dušan Radović godinama starao da Beograđanima nijedan dan ne bude izgubljen dan.
U rano jutro činio ih je nasmejanim, odnosno kreativnijim, životnijim i podsticajnim da prihvate prvo sebe u ogledalu, pa onda sve one koje će toga dana sresti.
Koliko je samo Dušan Radović onih sa mišlju: "Dođe mi da poludim!", odgovorio od tog čina.
Svojim duhovitim, pa i ciničkim mislima o ženama, koje su sve iste - na različit način, tešio je muškarce sklone bračnom i porodičnom stresu.
Svojim opet duhovitim, pa i pakosnim mislima o muškarcima, koji su svi isti baš tamo gde se razlikuju, činio je kod žena stres posle razvoda bezazlenim, čak i veselim.
Svojim nihilističkim duhovitostima Radović je unosio više optimizma u društveni život i od najoptimističnijih obećanja rukovodilaca, profesionalnih i dobro plaćenih optimista i drugih nacionalnih vetrogonja.
Nije hteo da bude toliko hrabar kolio smo mu priznavali. Plašio se toliko divljenja: "Dušan Radović je jedna velika kukavica. Moli i uči druge da budu dobri, jer se plaši."
U paradoksima svoga vremena Dušan Radović je pronicljivo uočavao i ono što će nam se u budućnosti teško osvetiti. Nije reč o nostradamuskom daru, Duško se užasavao pomisli da bude prorok, već u prepoznavanju uzroka čije će posledice neminovno doći. A možda je u tome sva tajna predviđanja i proricanja.
Uočavajući paradoks Jugoslovena u popisu stanovništva iz 1971. godine, ukazao je na uzroke tragedije druge Jugoslavije, koja će doći dve decenije kasnije: "Ko nema svoju republiku ili pokrajinu, živi u Jugoslaviji kao emigrant."
Upozoravao nas je da nam mrak mora otvoriti oči: "Svi smo bili jedinstveni: da je najbolje onako kako nije bilo dobro."
Da li bi nam se desilo, sve što nam se u godinama posle njega desilo, da nam je i to vreme bilo sa njim?



BOG BIRA ANĐELE

MEĐU nekrolozima koje Duško pominje u nabrajanju onog što je sve radio, izdvojiću potresne rečenice o odlasku mlade glumice božanskog dara Nede Spasojević u kojima se Radović spori sa samim Bogom:
"Nema više naše lepe i dobre Nede Spasojević. Greškom ili nepravdom i ona je umrla uemsto nekog drugog. Ili Boga nema ili ga ima, pa bira anđele da mu prave društvo."


(NASTAVLJA SE)