Dobro jutro, majstore

01. 11. 2004. u 00:00

Добро јутро, мајсторе
Emisija "Beograde, dobro jutro" primila je kultno značenje tek kad se oglasio sam pesnik, kad je Dušan Radović sam počeo da govori svoje tekstove.
Piše: Milovan Vitezović
MNOGE genijalne stranice, čak možda i većinu, Dušan Radović je ispisao po porudžbinama, koje je, na njemu svojstven način, iznuđivao često, jer često nije ni para imao. To ga je teralo i da pokaže svu raznovrsnost svoga dara. Iz mladosti njegovog dara ostala je i ova anegdota:

Tadašnjeg urednika Programa za decu Radio Beograda Miroljuba Jeftovića stigao je na železničkoj stanici, negde je čovek putovao, a Radoviću je bilo hitno da mu potpiše ugovor za radio igru.

- Kako da ti potpišem ugovor za radio igru kad joj ni naslov nemaš, jebi ga - pokušao je da se odbrani Jeftović.

Radović se uhvatio za Jeftovićevu psovku: "Kako nemam? Imam: Kako su postale ružne reči".

Tako je nastao naslov za ugovor, a po ugovoru je nastala i antologijska radio igra.

Radovića su porudžbine obavezivale da poručeno uradi najbolje. To je odlika pravog majstora.

Tako je po porudžbini za Makavejevljev film nastala antologijska pesma "U špajzu" o mišu, siru i deranžiranju.

Radović je sebe smatrao lenjim čovekom i porudžbinama je pobeđivao lenjost.

Bilo mu je najteže da radi - u svemu ostalom nije bilo misterije.

Radović je svojim darom i radom demistifikovao književni poziv. NJegov božanski dar ne skriva se iza izjava o božanskom nadahnuću.

NJegovo pisanje je bilo uvek pisanje protiv dosade, zato njegovom daru nije bio potreban poseban književni program: "Treba najpre da vam je užasno dosadno, a zatim da pokušate da se spasete. Ja samo to radim. Bušim rupe na ledu da bih mogao da dišem".

JEDINI ideal bio mu je dobro urađen posao. On je, dakle, jedini idealist koji je ideal ostvarivao, a da taj ideal nije bio tortura drugih, već samo sebe!

Bio je Dušan Radović jedini idealista u čijem su ostvarenju ideala mnogi uživali.

Izjavljivao je da koketira sa mnogim poslovima. Strah i muka su mu donosili koncentraciju. Preuzimao je obaveze. Posle su one preuzimale njega. Hvatao ga je strah da ih neće ispuniti. Mučio je muku ispunjavajući ih.

Upitan čega se plaši, odgovorio je: "Pisanja i pasa. I jedno i drugo volim, ali se plašim".

Pisanjem je on morao ili da ujede ili da zagrize. Šta psi hoće - to već znamo.

Nešto je i zarađivao, radeći po porudžbinama. Ali se to na njemu nije videlo.

On, jednostavno, više nije bio samo pisac, on je bivao pojava. Bio je citat, reklama za vedrinu i za mrgodnost, sudija i advokat, grdnja i savet, nacionalni matičar i sredstvo za izjavu ljubavi...

Nije hteo sebe da kvalifikuje, to je protiv njegove biti.

Uvek je bio ono - što trenutno radi.

Ono na šta bi se drugi pisci teško usudili, Dušan Radović se lako usuđivao. Kad je drugim piscima bilo uglavnom lako, Dušanu Radoviću je uglavnom bilo teško.

Predlagao je da se sva umetnička udruženja kao crkva odvoje od države.

Izašao je sedamdesetih iz Udruženja književnika sa četrdesetoricom. Ali se nije vratio.

Pre nego što je izašao iz Udruženja pitao je javno Aleksandra Bakočevića, tad potpredsednika Vlade Srbije, zaduženog za umetnike: "Koji su razlozi društva da prvi kompromise sa najgorima?"

Opominjao je Radović da su propali svi oni koji su državu mazili i podržavali, pa, prema tome, umetnike treba mučiti da bi više mislili i bolje stvarali.

Umetnost je, po Radoviću, već bila toliko kompromitovana raznim mistifikacijama, da je on odbio da bude umetnik, nazvavši sebe dobrim književnim zanatlijom.

Ukazivao je da nije sva lepota i pamet u registrovanim umetničkim formama i to je svojim pisanjem pokazivao i dokazivao. Za njega je samo moderno moglo biti ono što stalno ima aktivni odnos prema savremenosti.

U TOM pisanju svega, opredeljen kao dobar književni zanatlija, istrajavajući na aktivnom odnosu prema stvarnosti, Dušan Radović se ostvario kao veoma složena književna ličnost. Kao pesnik za decu, pripovedač za decu, kao pesnik, kao pripovedač, kao dramski pisac, kao scenarista, pesnik primenjene poezije - songova i namenjene - epigrama, i, nadasve, kao jedan od vodećih satiričara.

U svemu je pokazao da ima odlična iskustva sa svojom pameću i ukusom.

Radovićev glas je bio sličan njegovom izgledu. Što rekao Dragoslav Mihailović, nekako naburen. Drugi bi rekli da je to glas mrzovoljnog i mrgodnog čoveka.

Sada kada razmišljam o Radovićevom glasu, ni sam ne znam zašto pomišljam da je verovatno takav glas imao čuveni glumac nemog filma Baster Kiton. Valjda pomišljam i zato što su verovatno slušaoci Studija B pretpostavljali po glasu izgled Dušana Radovića.

Taj glas je svojom naburenošću plenio nekom drugom toplinom i davao posebnu intonaciju onom što je Duško prvo pisao, pa potom pred mikrofonom izgovarao. Moglo bi se reći da je glas bio antiteza sadržaju izgovorenog.

Prve tekstove "Beograde, dobro jutro" prvo su čitali spikeri besprekornog glasa. Emisija je primila kultno značenje tek kad se oglasio sam pesnik, kad je Dušan Radović sam počeo da govori svoje tekstove. Verujem da i ono što je Radović napisao, a nije izgovorio, što je u knjigama, ima njegovu govornu intonaciju. U to me uverava i činjenica da sam često bivao sa Radovićem na književnim čitanjima i da pamtim njegove najčuvenije pesme njegovim glasom izgovorene.

Radović sam nije voleo svoj glas i pružao je otpor ideji da sam govori pred mikrofonom. Tako se i podvrgao stručnom testiranju govornih sposobnosti.

"Dobio sam tada takvu stručnu analizu glasa, da sam pre mogao na lečenje nego u program" - govorio je Radović, neprekidno se pravdajući na ovaj način.

U ŠPAJZU

U špajzu ima jedan sira
a parcov jede toga sira
bez obzira

A parcov jede toga sira
i baš ga njega mnogo briga
uglavnom da je njemu stiga

Al u taj parcov dođe boles
pređe u njega iz taj sira
i počme ga deranžirat

I počme njega deranžirat
i deranžirat i deranžirat
svakog dana deranžirat

Boli parcova njegov stomak
kao da ima jedno stvrdlo
i misli da će umreti odma

Možem misliti kako mu je
u njegov stomak kad ga vrti

(NASTAVLJA SE)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije