Duša naše nesanice

31. 10. 2004. u 00:00

Душа наше несанице
On prvi nije mogao da zaspi nad sudbinom naše zemlje, a da ni sam nije znao zašto. Nesanica je bila najverniji poslodavac Duška Radovića.
Piše: Milovan Vitezović

DUŠAN Radović je bio toliko odgovoran pesnik da je nerado definisao svoju poetiku.
Uvek je bio sigurniji da napiše pesmu nego da priča šta je njegova pesma.
Kako je često davao intervjue, bilo je puno pokušaja da se iz njega izvuče ključna definicija njegove poetike. Ali on je uglavnom u odgovorima okolišao. Sve iz straha da ne bude saglasan u definiciji sa samim svojim pevanjem i da ne ruši sam sebe.
Iz raznih intervjua mogle bi se izvući mnoge rečenice koje bi valjalo da liče na definiciju njegove poetike. Znatan broj tih rečenica može se naći naveden u ovoj knjizi.
Opredelio sam se da izdvojim jednu rečenicu iz onih misli koje je Duško Radović kazao Laslu Blaškoviću, dečjem pesniku, kojem je i preporuku za prvu knjigu napisao:
"Ja mislim da u poeziji, da u pisanju mora nešto da se kaže još bolje nego što je do tada rečeno."
To najviše što se iz Radovića moglo izvući.
Možda je najbolje opredeliti se za onaj čuveni referat "Dete i knjiga", koji je izgovorio 7. juna 1959. godine na Zmajevim dečjim igrama, na kojima je smatrao da dečji pisac mora superiorno da ismejava sve okolnosti u kojima je dete malo i slabo, kada je ovim rečima pokrenuo novo srpsko pevanje za decu: "Da se razumemo, ne mora dečji pisac pisati za odrasle. On treba samo tako zrelo i dobro da piše, kao za odrasle."
Radovićevo poimanje vrednog u dečjoj književnosti može se naći u nizu predgovora za knjige pesnika koje je zavoleo, a ponajviše u predgovoru za već kultnu knjigu "Olovka piše srcem".
"Dušan Radović mi se ukazuje kao pesnik koji je čitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnim asocijacijama", zapazio je pesnik Stevan Raičković u svom zapisu tačnije od svih kritičara.
Iza ovog zapisa su godine Raičkovićevog poznanstva sa Radovićem, pa i vreme svakodnevnih popodnevnih kafenisanja u "Mažestiku" sedamdesetih godina.


KRENEMO li od ovog Raičkovićevog zapažanja, imamo u sintagmi slobodnih asocijacija i odgonetku za Dušana Radovića i za karakter njegovog dela. Tu je ono što ga je na stvaranje pokretalo, ali i ono što objedinjuje otvoreno, bez obzira na rasutost i raznorodnost, u jedno ipak celovito delo. Tu je koren onog što je Radović u svom delu: pesnik sloboda: Slobode su znak njegovog pesništva: sloboda jezika, sloboda igre, sloboda mišljenja, sloboda osećanja i sloboda saopštavanja.
Teško je utvrditi koje je tabue srušio, koje je granice prešao, koje je međe počupao, koje je zablude razbio, koje je dogme ismejao...
U stvari, Dušan Radović nas je oslobađao celog svog stvaralačkog života. Oslobađao nas je od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neljudskih postupaka, od neosetljivosti za dobrotu... Oslobađao je decu, pisce, građane, književnost, zemlju...
Kao što je započeo svoje pevanje izvan pesničkih i političkih konvencija, Dušan Radović je tri i po stvaralačke decenije bio izvan svih konvencija:
"Meni je potrebno nešto da me isprovocira, da me inspiriše...", toliko sam ga puta čuo da govori, ili sam pročitao da je nekome izgovorio: "Budući da nemam nikakav literalni program, danas se bavim pisanjem svega - od nekrologa i TV kuvarica, do govora i reklama."
Uvek se to svodilo na isto, samo malo - drukčije. Neodoljivo.
Pisanje mu je bilo velika, pomalo nejasna, ali stalna potreba. Zato je svako pisanje smatrao velikim iskušenjem i zato se neprekidno iskušavao, istražujući paradokse pisanja i paradoks o piscu - sebi.
Iz njegovih nesanica razvila su se mnoga prijateljstva.
Morao je imati dosta prijatelja za dugi netreni dan.
Na radno mesto dolazio je pre početka radnog vremena.
On je sebe morao izvlačiti iz mrzovolja. Prvo je sebe oduševljavao onim čime će druge oduševiti. Tako je nastajalo "Na slovo, na slovo". Tako je nastao "DŽon Piplfoks". Tako je nastajao "Poletarac"...
Nesanica je bila njegov najverniji poslodavac.
Kada je počeo "Beograde, dobro jutro", ranoranilaštvo mu je dobrodošlo, i počeo je to da radi sa takvim oduševljenjem.
Znao je samo za sekund ili za samo koji delić sekunde da trene u hodu, za stolom dok diže kafu ka ustima, dok pali cigaretu, usred najuzbudljivijeg razgovora, pa i usred sopstvene rečenice, koju je nastavljao sa neprekinutom mišlju.
Kako se u dosetkama nismo štedeli, uvek sa merom, tešili smo ga Svetozarem Markovićem i njegovim "Pevanjem i mišljenjem". U vladajućoj materijalističkoj, odnosno socrealističkoj estetici i kad je htela da bude neideološka modernistička kritika, lajtmotiv je bila misao: "Pesnici su probuđeni deo naroda".
- Jesu, ali ja sam preterao... i zato sam pod stalnom ideološkom paskom - odgovarao je sa uzdahom.
Te nesanice su uvećavale Radovićev književni opus u svim vidovima literature u kojima se osvedočavao. Naročito u opusu aforizama "Beograde, dobro jutro", koji mu je i najobimniji i najčuveniji posle poezije za decu. On je nesanice u redove nizao.
Horhe Luis Borhes je govorio o strašnoj lucidnosti nesanica, Dušan Radović je tu lucidnost imao takoreći neprestano.
Posle svega mislim: Duško Radović je bio duša naše nesanice. Otelotvorena. On prvi nije mogao da zaspi nad sudbinom naše zemlje, a da ni sam nije znao zašto.



JUTRA U "KASINI"

DUŠAN Radović je, valjda i celog života, a sigurno celog književnog života, patio od velikih, a hroničnih nesanica.
Na njih se nikome nije žalio, sem možda sebi samom, mada ih je sviknuto okapavao.
Ali ih nikako nije mogao sakriti i to se kod njega prvo spoznavalo.
Spavao je noću nakratko i obdan na trenove.
Nesanice su ga činile nesmirnikom, u njima je tajna njegovih ranoranilaštva i stalne pospanosti na licu koja mu je davala izraz prividne mrzovoljnosti.
Morao je znati šta će sa sobom da sam sebi ne bude nesnosan.
Bio je prvi čitalac svih dnevnih novina, što je činilo da, mnogo više od svih, bude u toku.
Decenijama je bio prvi gost jutarnjeg narodnog restorana hotela "Kasina" gde je počinjao da radi.
(NASTAVLJA SE)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije